U životu je tako malo potrebno….

Da li ste do sada imali priliku da vam se u nizu jedna za drugom dešavaju samo lepe stvari?

Ako jeste shvatićete kako se osećam. Okruženi ljubavlju i poštovanjem, poverenjem koje vam se ukazuje, želite postati još  bolji, još uspešniji. Oko vas počinje  se širiti  energija koja svojim pozitivnim zračenjem utiče na sve u vašoj blizini čak i na ono malo komšijsko kuče koje vam se vrzma oko nogu veselo mašući repom.

Stop nasilju i iživljavanju nad životinjama!!!

Nakon današnjeg tweeta Ka5anCafe: Djevojka iz Bugojna bacala psiće u rijeku http://tinyurl.com/2w2jdhy , te slušanja montruoznih dela pojedinaca koji se iživljavaju nad životinjama svakog dana ne izdržah a da ne napišem jedan kratak blog post.

Mnogi od Vas koji  me redovno čitaju znaju da sam do nedavno živela u kući. Naravno život na većem prostoru, sa dvorištem i bašticom nam omogućava  držanje i kućnih ljubimaca.  Tako je moja unuka jednog dana donela nam i malo mače. Kako i sama volim i uživam u životinjicama nisam odolela i mače smo zadržali.

Političari naši, kažite mi samo, dokle više!!!

Do sada sam uporno izbegavala pisati i govoriti bilo šta  a što je vezano za politiku  i ono što nam ona u životu čini. Da dobro ste me čuli ČINI. Hteli mi to ili ne ona je brate mili ušla u sve pore našeg života. Bežali mi od nje kao djavo od krsta ili joj pritrčali raširenih ruku ona je tu. Neminovna, okružuje nas, kao hobotnica svojim pipcima nas privlači, steže, kao pauk plete mrežu oko nas, omamljuje, prilepljuje nas za svoju mrežu, postajemo nemoćni….gubimo snagu, hipnotisani, obamrli, počinjemo misliti i raditi ono što oni žele, postajemo uniformisani, postajemo klonovi, ličimo jedni na druge, postajemo ………..

….i zato ne dirajte mi Blog, ne dirajte mi Twitter!!!

Interesantnih tema o kojima bi se moglo pisati zaista ima bezbroj. Vreme u kome živimo, sve ono što nas okružuje, što vidimo, što nam smeta,  doživljavamo i nažalost proživljavamo…….o Bože toliko je toga. Uporno pokušavam (mada nije nimalo jednostavno ni lako)  pobeći u neki svoj mali izmišljeni kutak, bar na tren………. samo na taj način mogu ostati ono što jesam.

U tom malom deliću, otkinutom  samo za sebe,  mogu sanjati, uživati, samo sam tamo ono što bih volela biti. Mogu  se smejati, ići u pozorište,  kupiti novu haljinu,  cipele i tašnu  koje se slažu uz nju,  samo tamo plaćam račune u „velikom stilu“ ……..  tamo ne raste samo pasulj i krompir…….. samo tamo…….

ali……….izgubljeno vreme se nikad više ne može nadoknaditi!!!

Pitam se gde se nalazi granica čovekove izdržljivosti?  Gde se nalazi ta tanka nit preko koje se ne prelazi? Zategnuta stoji li nam tu,  odmah iza ugla, preteći da nas,  zapnemo li o nju,   prebaci u neki drugi nepoznati svet? Kako izgleda taj drugi svet?

Svojom upornošću, svojom nadnaravnom snagom i izuzetnom voljom u mnogim slučajevima uspevamo je udaljavati od sebe, medjutim dokle?

Uživajte, zaslužili ste!!!

Celo popodne sedim kod kuće i nikako da dodjem sebi. Nakon onog danas……….. nakon………… ne znam kako bih nazvala  sve „to“,  ne znam da li ću pronaći dovoljno reči kojima bih opisala  „toga“, ma ne znam da li ću uopšte uspeti dočarati Vam ono što se desilo mojoj kćerki i meni danas, ali pokušaću.

Smešak može nekom značiti sunce u sumornoj svakidašnjici – Bonton

Nešto ja razmišljam danas, dal’ sam previdela, preskočila ili naši blogeri  malo pišu o bontonu. Postadosmo  li mi to zaista  fini  i ljubazni uvek i u svakoj prilici da o tome ne treba ni da razmišljamo više,  ili nam je postalo svejedno kako i na koji način se ponašamo, oguglali na bezobrazluk, nevaspitanje…………

Ponovo ću uživati u predstavama Somborskog Narodnog Pozorišta!!!

U zadnje vreme dosta novina je na ovom mom blogu. Džepna venera, ili Verkić, većina  me  tako oslovljava,  što moram priznati da mi se dopada jer je je na neki način priznanje onoga što radim, prepoznatljivo je, ma…. i šta da se foliramo to  sam ja,  je umorna od raznih svakodnevnih  životnih izazova. Jednostavno, potreban je predah, odmor. Moram pronaći način napuniti ove već pomalo ispražnjene baterije, mada to nije jednostavno kod mene, uostalom kao ni mnoge druge stvari 🙂 .

Pametan se uči na tudjim greškama, a budala na svojim!!!

Prošlo je evo devet dana od kako sam se preselila, no naša borba se i dalje nastavlja. Našli smo stan, istina, konforan, prelep, sve funkcioniše, o grejanju ne moram razmišljati, sem što se mora platiti  i već sam dobila avgustovski račun 🙂 i sad, reklo bi se super. Jeste, moram priznati. Uspeli smo sačuvati našu porodicu  na okupu narednih mesec dana. Samo, opet to ali, ne nadjem li posao u narednih mesec dana nećemo moći dalje plaćati ovaj stan. No izborićemo se, SIGURNA SAM, rešenje koje se TRAŽI uvek se i NADJE.

Ma ne mogu protiv prirode!

Toliko toga želim reći da se bojim da ću  se uplesti u ove reči kao pile u kučine, da ću napraviti veliku papazjaniju od ovog blog unosa ( kad god hoću da napišem blog post setim se Shaputave koja ne voli taj izraz i odmah ispravim u blog unos 🙂 ). Ali, opet, pa i život nam je takav. Ako ćemo iskreno i ne možemo drugačije pisati. I….. da…… šta ono htedoh reći……..