Stop nasilju i iživljavanju nad životinjama!!!

Nakon današnjeg tweeta Ka5anCafe: Djevojka iz Bugojna bacala psiće u rijeku http://tinyurl.com/2w2jdhy , te slušanja montruoznih dela pojedinaca koji se iživljavaju nad životinjama svakog dana ne izdržah a da ne napišem jedan kratak blog post.

Mnogi od Vas koji  me redovno čitaju znaju da sam do nedavno živela u kući. Naravno život na većem prostoru, sa dvorištem i bašticom nam omogućava  držanje i kućnih ljubimaca.  Tako je moja unuka jednog dana donela nam i malo mače. Kako i sama volim i uživam u životinjicama nisam odolela i mače smo zadržali.

Političari naši, kažite mi samo, dokle više!!!

Do sada sam uporno izbegavala pisati i govoriti bilo šta  a što je vezano za politiku  i ono što nam ona u životu čini. Da dobro ste me čuli ČINI. Hteli mi to ili ne ona je brate mili ušla u sve pore našeg života. Bežali mi od nje kao djavo od krsta ili joj pritrčali raširenih ruku ona je tu. Neminovna, okružuje nas, kao hobotnica svojim pipcima nas privlači, steže, kao pauk plete mrežu oko nas, omamljuje, prilepljuje nas za svoju mrežu, postajemo nemoćni….gubimo snagu, hipnotisani, obamrli, počinjemo misliti i raditi ono što oni žele, postajemo uniformisani, postajemo klonovi, ličimo jedni na druge, postajemo ………..

Eto toliko da se zna! Somborsko Narodno Pozorište – predstava – Kate Kapuralica

Septembar nam kuca na vrata te me podseti da sam u jednom svom članku obećala sama sebi Ponovo ću uživati u predstavama Somborskog Narodnog pozorišta!!! U životu sam uvek mislila da onome ko zaista ima ogromnu želju ta želja mora  i  da  se ispuni.  I dalje u to verujem, ali hajde da se ja, kao somborka, ovog puta malo pohvalim našim Pozorištem jer njegove predstave prelaze i brišu granice i medju državama. Ovo nije puka hvala,  to dokazuju i naša gostovanja u  Mađarskoj, Austriji, Makedoniji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru, u Sloveniji, Rusiji, Ukrajini i Crnoj Gori kao i  brojne osvojene nagrade na festivalima.

Nemoj samo sad da opet po nekim forumima pročitam kako mi somborci nismo zainteresovani za kulturu.  😦 Naravno da jesmo, ali vreme u kojem živimo ne ostavlja nam „prostora“ za kulturu.  Na svu sreću postoji internet i dogod ne budem u mogućnosti ponovo sesti u jednu od loža našeg prekrasnog pozorišta,  njegove predstave, osvojene nagrade i priznanja pratiću putem interneta.

Pružimo ruke, kao bloger blogeru……..pokrenimo planine, mi to možemo!!!

Napisah malo pre  jedan članak, te ga odmah i izbrisah. Na svu sreću nije bio potreban i zaista se mnogo veselim zbog toga. Medjutim u njemu beše i jedna rečenica koju nisam mogla tek tako izbrisati:

„Svi već dobro znaju da ja brate mili sve Vas,  moje drage blogere, veoma cenim,  poštujem….. ma i mnoge volim samo da znate. E sad, mnogo puta smo do sada pisali o našem, mnogo lepo zvuči kad kažem našem 🙂 , uticaju. Koliko i na koji način blogeri mogu uticati na ovo ili ono. Polako smo se počeli slagati da možemo dosta toga,  samo ako smo složni. Da, ako smo složni!!!  Tačka!“

#pratipetak #followfriday Ovoga puta malo iznenadjenje!

Reših ovog petka ne tražiti blog postove na uobičajen način (većinom preko twittera – zato mu je i naziv  #pratipetak).  Upotrebiću dva od mnogih koje koristim. Jedan je isključivo iz svog blogrolla ili blogovnika, koji izraz više  volite i  drugi sa  stranice botd.wordpress.com/top-posts.

Ovoga puta ćete imati priliku videti i da ja,  sem što čitam i pratim blogove, pokušavam uvek i zaista naučiti a kasnije i koristiti ono što iz njih naučim.

….i zato ne dirajte mi Blog, ne dirajte mi Twitter!!!

Interesantnih tema o kojima bi se moglo pisati zaista ima bezbroj. Vreme u kome živimo, sve ono što nas okružuje, što vidimo, što nam smeta,  doživljavamo i nažalost proživljavamo…….o Bože toliko je toga. Uporno pokušavam (mada nije nimalo jednostavno ni lako)  pobeći u neki svoj mali izmišljeni kutak, bar na tren………. samo na taj način mogu ostati ono što jesam.

U tom malom deliću, otkinutom  samo za sebe,  mogu sanjati, uživati, samo sam tamo ono što bih volela biti. Mogu  se smejati, ići u pozorište,  kupiti novu haljinu,  cipele i tašnu  koje se slažu uz nju,  samo tamo plaćam račune u „velikom stilu“ ……..  tamo ne raste samo pasulj i krompir…….. samo tamo…….

Prva, druga, treća……ručna ti ne treba…..

Možda (hej čuj…..možda…ma sigurno) će se neki muškarac nasmejati, možda će nekoj ženi dobro doći ponešto u moru mojih dogodovština kao vozača, ali ako ništa drugo neka ovo bude samo  još jedna pričica, onako pomalo neobična,  kakvih je mnogo i koje  zaista na jedan poseban način obeležavaju ovaj moj dosadašnji život.