Bravo za nas, nešto ipak smemo!!!

Plaćam internet, ali zašto bi? Ne smem više otići ni na jednu stranicu sajta, bloga…….ne znam šta će tamo pisati. Ne znam ko će me pratiti i zapisati u tamo neku crnu svesku, pardon bazu podataka turiti. Ne smem komentarisati jer biću saučesnik, ne sme…..ne smem…..

Neminovnost prolaznosti!?!

Reših ja   sinoć:-  ova noć ima da bude noć bez  kompjutera, ustadoh iz svog ćoška i počeh se vrteti po sobi.  Deca nisu kod kuće, otišla za praznike kod oca, ćerka kod prijateljice, muž se vratio umoran. Kako i ne bi ceo dan je radio. Otišao u 6 došao u 19 uveče.

Pričala bih ja sad ali s’ kim? Gledam u dragog,  „jadničak“ odgovara,  al’ batrga jezikom, mrmlja da ga pola ne razumem. Nisam  sudija, nikako mi ne odgovara ono da….. ne…..  Sad što batrga jezikom i nekako,  al’ vidim batrga i nogama, bure ruma da je popio lakše bi hodao. Gde se setih ruma 🙂 , pojma nemam ali eto. Kažu rum udara u noge, valda zato. 🙂 Nije on pijan, da neko ne bi pogrešno razumeo, nego…….

Ja samo toliko!

Čudan dan beše juče. Definiciju ne bi mogla reći. Ono klasično dobar, loš, konstruktivan ili kakav već. Iako je prošlo tek dva meseca mog konstantnog blogovanja par tekstova naznačenih u prošlom postu nagnalo me je da stanem, napravim analizu dosadašnjeg,  što ja zovem svog rada,  mada sam doživljavala da mi ljudi govore: –  ma daj molim te kakav rad, sve je to obično žvrljanje nezaposlene žene koja očito nema pametnija posla.

Nesebični vizionari!

Na kraju svake godine, obavezno se zahvalim   svima koji su na bilo koji način doprineli mom razvoju u bilo kom pogledu. Čak i onima kojih se sećam u ne baš dobrom kontekstu jer su me ili ojačali ili u meni izazvali inat koji me je terao dalje.