E, pa sretno!

Sećate se moje male (zovem je mala jer je rastom niska) ženice, članice Udruženja Sladje? Danas mi je poslala jedan tekst za naš zvanični sajt koji je još u izradi ali koji me je privukao na poseban način.

Sećate se sigurmo i skorašnjeg blog posta NovinarskaPatka u kojem je na pravi način opisao koliko je pored diplome, znanja i veštine za odredjeni posao veoma bitan čak često  i presudan stav, samouverenost, otvorenost, koliko je bitno ne folirati se prilikom razgovora za posao? –  Da li će se poslodavac odlučiti baš za Vas.

Probudjena!

Mnogo puta do sada ste imali priliku videti na twitteru da sam bila u stanju provesti po ceo dan, noć i pola sutrašnjeg dana radeći za kompjuterom. Znači nisam Vam ništa novo sada otkrila. Medjutim, iako je 04:15, iako sam provela dosta naporan dan,  ne mogu a da Vam ukratko ne prenesem sve ono što se dešavalo danas, odnosno juče. Ovaj blog i služi tome, kako bih svoje misli, iskustva podelila s Vama.  Ko zna kome sve može biti od pomoći, ko zna kome može biti inspiracija.

Najbolnija tema današnjice na moj način

Šta, kuda, kako, na koji način? Pitanja koja nas često muče, ne daju nam spavati, ali na koja se uvek nadju odgovori, svesno, nesvesno,  pre ili kasnije.

Ranije sam  pišući svoje tekstove,  pisala  dosta uopšteno o nekom svom iskustvu, mišljenju, ostavljajući svakome da sam iz njih uzvuče ono što mu je bitno i važno, da odbaci nebitno i nevažno. Čitajući, ne shvatamo svi na isti način.  Često sam primetila da nisam  bila dovoljna jasna,  te da su me ljudi  mnogo puta pogrešno razumeli.  Zato sam počela na konkretnim  primerima  govoriti i prenositi ta svoja iskustva,  razmišljanja.

Nemojte ljudi ako Boga znate!!!

PROZIVAM, POZIVAM, MOLIM, APELUJEM, SUGERIŠEM, PREDLAŽEM,

preduzećima, začetnicima kataloške prodaje u Srbiji, kako sami sebe nazivaju, ostavite nas na miru!

Šaljite nam kataloge, nemam ništa protiv, mada teško je i vatru potpaliti s njima….. ali…. pa dobro….. šarene sličice mala deca vole gledati…… Nemam ništa protiv.

„Bezimeni“!

Samo kratki staž pisanja na blogu mi dozvoljava da  tragajući za temom  jednostavno sednem i bez nekog velikog plana pustim mašti na volju i  dozvolim prstima da me vode umesto mislima sve dok  u jednom momentu usaglašeni ne krenu odredjenim smerom. Neko  početno „razmišljanje“ je tu, ali svaki put jednostavno jedna rečenica za drugom odvede me u nekom drugom pravcu od onog željenog i tek tada prava tema se nametne  sama izbijajući na površinu.