Pametan se uči na tudjim greškama, a budala na svojim!!!

Prošlo je evo devet dana od kako sam se preselila, no naša borba se i dalje nastavlja. Našli smo stan, istina, konforan, prelep, sve funkcioniše, o grejanju ne moram razmišljati, sem što se mora platiti  i već sam dobila avgustovski račun🙂 i sad, reklo bi se super. Jeste, moram priznati. Uspeli smo sačuvati našu porodicu  na okupu narednih mesec dana. Samo, opet to ali, ne nadjem li posao u narednih mesec dana nećemo moći dalje plaćati ovaj stan. No izborićemo se, SIGURNA SAM, rešenje koje se TRAŽI uvek se i NADJE.

Zadnjih mesec dana sam  blago rečeno, provela veoma aktivno. U traženju, pitanju, gledanju, jurcanju, nerviranju.

Sigurna sam bila da ćemo nešto uspeti pronaći i da će to biti mnogo bolje nego do sada. Ubedjena sam bila u to i tako se i desilo. Stan jeste bolji, jedino što nije u centru, a zar je to i bitno?  Malo će deci trebati više vremena do škole, ali ako uspemo zadržati ovaj stan privići će se oni već.

Zadnjih dana pre seljenja sam intenzivno krečila stari stan. Ostavila sam ga čistog i sredjenog iako mi nismo u takav ušli. Čak smo u medjuvremenu stavili i jedna metalna vrata, gde su bile samo neke daske umesto njih  i laminat u kuhinji koji smo poklonili bivšoj gazdarici. No nije  mi žao, ipak smo mi tamo proveli više od dve godine.

Sam dan seljenja je bio dosta naporan. Nakon utovara dva kamiona i pranja prostorija koja su ostajala prazna,  na kapiji bih se srušila da pored mene nije bio jedan naš prijatelj koji nam je pomagao. I sad, sve ovo Vam i pišem baš iz tog razloga.

Ne smete, nikad, ni pod kojim uslovima dozvoliti ono što sam ja sebi dozvolila. Znate kako se kaže: „pametan se uči na tudjim greškama a budala na svojim“. Zato budite pametni!

Znajući da imam problema sa visokim pritiskom, redovno sam pila sve propisane lekove misleći da mi se ništa ne može desiti.  Jaka sam ja, sve mogu izdržati, to je moj moto. Sem pritiska i kičme  i onoga nečega što još nisam ispitala🙂 drugih problema nikakvih nisam imala. Čak sam i pre dve,  tri nedelje vadila krv i sve je bilo u granicama normale.

Medjutim, morate znati da bolest dodje u trenu. Pogotovo ovo što se meni desilo. Učestalo nerviranje iz dana u dan, a pored svega ne želeći nikog dodatno  opterećivati sve sam podnosila sa smeškom. Nisam ni u jednom momentu htela pokazati ni jednim gestom da sam nervozna i da se na neki način bojim kako će sve ispasti. Bila sam jaka i stoički podnosila sve što nam se dešavalo.

U momentu kad sam se zaista mogla bar malo opustiti, ja sam pala.  Zacrnilo mi se sve pred očima. Odjednom sam bila mnogo žedna, malaksala, noge me nisu htele slušati. U hitnoj pomoći su mi izmerili pritisak koji je bio malo povišen, ali to za mene nije ništa🙂 znao je biti mnogo veći, noooooo, izvadili su mi šećer (iako  sam se ja naravno odmah pobunila, jer nikad nisam imala problema sa njim, i šta oni sad hoće tu od mene🙂 ) i ……… šećer je skočio. Koliko, nisu mi rekli, jer pa Bože,  ja sam samo pacijent, što bi ja to morala znati, ali mi je doktorica rekla da bi trebala pod hitno otići kod svog lekara.  I to je to. Dali su mi inekciju bensedina (mnogo što šta oni ovde sa njim leče) i rekli da me vode kući i da se dobro naspavam. Samo ne znaju oni mene. Teško je mene uspavati🙂 . Ni tri inekcije da sam dobila ne bih…….. ali idemo redom.

Mislim da je ovo dovoljan dokaz svima da zaista bez obzira na situaciju moraju kontrolisati sebe, samo ne na način na koji sam ja. Pričajte sa svojim ukućanima, prijateljima, kažite ono što Vas tišti i boli, ako nemate na koga,  izvičite se na mačku, psa, papagaja, samo neka sve ono što Vas guši, tišti i muči  izadje iz Vas.  Ne zadržavajte ništa u sebi. I pored toga,  smejte se. Mnogo se smejte, od srca naravno, jer smeh je najbolji lek. Verujte mi. Velika je istina. Znam da nije lako se smejati kad ne znate šta bi i kuda bi,  kad ne znate kako preživeti, ali sedite kao ja posle sa svojim suprugom, kćerkom, dogovorite se šta bi trebali uraditi u narednih nedelju dana,  držite se dogovorenog a nakon toga pričajte viceve, dogodovštine, sve ono teško kroz šta ste prošli možete preokrenuti na šalu.

Daću Vam i jedan banalan primer🙂 .

Kasno popodne je bilo kad sam završila u hitnoj pomoći. Pre nego smo se preselili ja nisam došla da vidim stan. Zgrada se pravila pre par godina, a ja baš u taj deo Sombora nisam davno bila. Znala sam samo otprilike gde može biti i to je sve. Iz hitne pomoći su me direktno kolima dovezli do pred stan. Još  uvek mi je bilo dosta loše i, naš prijatelj, kome se neizmerno zahvaljujem ovim putem, me je uneo na rukama u zgradu. Legla sam na trosed. E sad  čim legnem, ja ne znam zašto, ali odmah počnem vikati: „ma ljudi šta je Vama,  meni je dobro i……….. ma mogu ja  (ovo zadnje mi već uzrečica postala)🙂

Ipak sam ostala sat vremena ležeći. U medjuvremenu došla je i kćerka, a naši prijatelji otišli. Jedino je Marko još neke stvari odneo kod moje sestre, jer ovde nema nesta za njih. Tad sam ustala i nastavila spremati.  Ćerka i ja smo  uspeli preneti dve fotelje , trosed i dva dela regala iz jedne prostorije u drugu, i to sa svim onim bensedinom u sebi,   dok  moj dragi nije stigao. Za to vreme smo često zastajkivali,  gde  bi ja čučnula da se odmorim. Dok bih tako  čučala bilo bi mi dobro, al’ kadgod sam ustajala  soba mi se okretala. U jednom  trenutku ćerka mi sa osmehom reče:  „ma znaš šta ako je tebi tamo dole dobro, nemoj ti ni ustajati, nosićemo tako“ : ) .

Dva dana nisam izašla iz zgrade, ma šta zgrade,  iz stana nisam izašla🙂

Za to vreme smo se mnogo puta sprdali  kako,  kad bih izašla noću napolje, ne bih znala se vratiti, odnosno pogoditi ulaz. Ovo je bila pogodna tema oko koje smo se dosta smejali i šalili.

Glupo moram priznati, kad se ovako napiše, ali zar je bitno koliko je nešto glupo ako se Vi pored svega uspete slatko od srca nasmejati i time olakšate sebi i svom organizmu?

Nisam toliko žedna više, istina zna mi se još uvek po malo zacrniti pred očima, ali sretna sam jer MI ZAJEDNO  možemo sve IZDRŽATI!!!!!

8 responses to this post.

  1. Sada si slatki Verkic😀

    Одговор

  2. Posted by AnaM on 9. август 2010. at 10:47

    Poslušaj moj savet:))

    Odi kod doktora, on mora da živi od nečega
    onda u laboratoriju i apoteku, i ja moram od nečega da živim,
    a na kraju pobacaj sve lekove i dijete, sedni za komp, nasmej se i piši postove u svom stilu, jer i ti treba da živiš:))

    Одговор

  3. Posted by shaputalica on 9. август 2010. at 12:18

    Ja se divim tvom optimizmu koji je nepresušan.🙂

    Одговор

  4. Verkić – šećerlema! O bože ženo, da znaš, mislim da je većina žena takva! Polazim od sebe. Bukvalno, giljam, teglim, vučem dok me bes ne dokrajči! Da, da, bes na samu sebe, jer, znam, ako padnem u krevet, ne daj bože (/pljuc, pljuc, pljuc), ne znam kako bih to podnela psihički, a ne znam da se čuvam.

    Hvala bogu, valjda si malo prikočila, a ona nesvestica ti je samo pripomogla da ti otkriju i tu „slatku“ stranu! I to se da rešiti, ali… pa, znaš i sama, malo prikoči, makar „vozi u drugoj“!😉

    Одговор

    • Posted by verkic on 9. август 2010. at 17:49

      Nemoj ni pomisliti na to, jes me čula?😦 Ja sam 6 meseci bila nepokretna, ne znam da li sam ikad teže vreme preživela i ne daj Bože nikad više, zato i bežim od kreveta ko djavo od krsta🙂 . Tada smo suprug i ja živeli sami i potpuno sam zavisila od njega. Strašno nešto. No ajd da pustimo te ružne misli, daleko bilo od nas, ma od svih ljudi.
      Ova slatka strana nadam se da će se izgubiti, jer je skočio samo zbog stresa (na svu sreću).

      Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: