ali……….izgubljeno vreme se nikad više ne može nadoknaditi!!!

Pitam se gde se nalazi granica čovekove izdržljivosti?  Gde se nalazi ta tanka nit preko koje se ne prelazi? Zategnuta stoji li nam tu,  odmah iza ugla, preteći da nas,  zapnemo li o nju,   prebaci u neki drugi nepoznati svet? Kako izgleda taj drugi svet?

Svojom upornošću, svojom nadnaravnom snagom i izuzetnom voljom u mnogim slučajevima uspevamo je udaljavati od sebe, medjutim dokle?

Uživajte, zaslužili ste!!!

Celo popodne sedim kod kuće i nikako da dodjem sebi. Nakon onog danas……….. nakon………… ne znam kako bih nazvala  sve „to“,  ne znam da li ću pronaći dovoljno reči kojima bih opisala  „toga“, ma ne znam da li ću uopšte uspeti dočarati Vam ono što se desilo mojoj kćerki i meni danas, ali pokušaću.

Ne zatvarajte oči! Nemojte, jer može biti kasno!!!

Duboko sam ubedjena da će ova moja priča nekome pomoći. Ako uspem da se  bar jedno, dvoje, zamisli, zapita, ako pored toga pokuša još i da učini  pravu stvar, te ako u tome i uspe  ja ću biti presrećna. Biću zadovoljna, jer verujte mi, nije lako o ovome ni pisati.

Nemojte mi to oduzeti!

Dva zadnja dana provedena u kući  bila su mi  dovoljna da upadam čas iz jednog u  sasvim drugo, totalno različito stanje od onog prethodnog. Nemojte mi samo sad i Vi reći da tako nešto nikad niste doživljavali. Hajde da pričamo otvoreno. Hajde da kažemo ono što zaista mislimo, a ne ono  što se očekuje od nas da kažemo. Hajde da na tren budemo zaista ono što jesmo bez lažnih maski, skivanja i pretvaranja. Mnogi jesu takvi moram priznati,  medjutim, ako JA to pak sebi dozvolim,  e tada, ma tada je tu prvo kritika, pa su tu saveti……..ma što bih ja rekla jedno obično proseravanje. Oprostite na izrazu, ali nemam adekvatniji naziv za takva palamudjenja.

Iako nemam ništa imam SVE!

Reče neko meni neki dan: – život nam je  komplikovan, lud, nemamo ništa, ne možemo, ne daju nam, …….. mnogo toga reče, da nabrajam, bespotrebno bih se samo zamorila, tipkajući.

Da je komplikovan, priznajem , jeste (mada ga i mi sami često znamo iskomplikovati),  da je lud priznajem i to (ko od nas više nije bar malo, malčice…),  da nemamo neću da priznam (mnogo toga imamo i dokazaću Vam), da ne možemo ne pada mi na kraj pameti da se složim (uvek se bar nešto može), da nam ne daju, ne daju, pa šta?

Pitali su me – ja odgovaram: „OVO JE ŽIVOT!!!!!“

Noćas u komentaru na moj prethodni blog post itkutak kaže : „Živi se… Mada, ‘ajde da otvorimo diskusiju o tome: Šta je život? Danas pak,  shaputalica u svom  takodje novom blog unosi piše: „Uživam u svemu, samo mnogo rasterećenije. Uživam u svemu dok traje. Prijateljstvu, ljubavi, dobroti…kao i u milion drugih stvari na koje ljudi oko mene imaju mali ili gotovo nikakav uticaj.“ ili recimo Mahlat koja kaže: „Sve, ali baš sve, u životu se može i sme raditi isto i u dvadeset i u šezdeset pa ako si nešto propustio – nadoknadi kad si već živ.“

Sve ovo me je podstaklo da Vam  na jedan poseban način pokažem šta  je za mene  život i kako ga treba živeti. Ovo što ćete videti je samo njegov mali delić, ali  najvažniji, najlepši, nešto što  nema cenu.

Lepotan…da mi je samo dva dana da……

Beše ovaj blog…. uspesi …padovi …i život uopšte. Dve slike ……..   život………ovaj naš ……..sadašnji……ma sasvim su dovoljne. Ne treba mnogo reči, ne treba pisati, jadikovati, hvaliti se, proklinjati ili kukati, psovati ili vikati, govoriti o razlikama, o imati, nemati……..

S’ guštom ću…..život je to……

Reših ti ja posle dobrih desetak dana da konačno nešto uradim za sebe. Da mrdnem s’ ove „mrtve“ tačke. E sad, pitaćete se, ova sigurno opet  pokušava tražiti neki posao, ili evo sad će ona tu nama one guru teme, treba….. misliti pozitivno…. treba reći sutra ću imati pun kofer para i …… pa ne baš odmah sutra ali…… eto za par dana lepo ćeš ti sedeti u svojoj sobi i brojate te silne pare.

Ništa od toga.

A ja bih tako želela!!!!!

Prijatelji oko mene. Vodimo živ, na momente veoma bučan  razgovor.

U vazduhu se ipak oseća napetost. Obruč, nevidljivi, moćan sve jače me stiska, obavija. Ne da mi da dišem.  Opirem se……. Čujem svoj glasan smeh, čujem svoje reči, verglam kao  navijena…… prijatelji me gledaju…. pitaju se……

Život je ipak prelep!!!

Odakle početi, kako napisati i preneti svoj život, bez skrivanja, laži pretvaranja. Svako od nas čitajući jedan tekst  ima svoje vidjenje, protumači ga na svoj način i zato nije nimalo lako pisati ovakve o ovakvim temama  pogotovo, a da se krivo ne shvate.

Ovim tekstom želim mnogo reći, želim izneti sve ono što sam htela vremenom, polako, jednim po jednim postom. Skrećući pažnju kako na lepe, tako i na ružne stvari koje nam se dešavaju, skrećući pažnju na one dane kad ne mislimo  ni o čemu kao i na one kad se ubijamo od posla ili patnje nanesene nam od svih onih koji to rade, namerno, ne namerno, smišljeno ili…..