….i nije sve tako crno!

Mnogo puta do sada htela sam pisati o sebi,  svom detinjstvu…..o svim  prošlim danima. Ponešto jesam ali…. šta pisati kad se iz najranijeg detinjstva sećaš  leta, stolice nasred dvorišta i tate koji te  tera da sviraš  „posadivši“ te  da sedneš sa harmonikom u krilu,  veće nego si sama, jer……pa  Bože sve  komšije su morale  čuti kako njegovo dete sa šest godina svira „Marš na Drini“……. Mrzela sam tu harmoniku, mrzela sam uostalom kao i svako dete sve ono na šta ga primoravaju. Zavolela sam muziku posle i nije bilo više sve tako crno.

Nije na nama da sudimo!

Jedne prohladne večeri, videći kako odsutno gledam u svoj kompjuter obrati mi se tetka.

– Vera, gledam te već sat vremena. Dete, u čemu je problem?

– Ništa mi nije, mahinalno odgovorih zagledana negde u daljinu iako očiju uprtih u ekran kompjutera. Počeh nasumice kucati po tastaturi misleći da se pitanja neće nastaviti a pri tome zaboravljajući da je to moja tetka….. ona  koja me tako dobro poznaje.

Sve je to LJUBAV!

Sretna, zadovoljna pa čak i ushićena, mogu reći,  ni sama ne znajući tačno zašto,  stajala sam danas na vratima gledajući  sitne pahulje davno očekivanog snega. Taj jedinstven osećaj za  koji zaista nemam dovoljno slikovit izraz kako bi ga opisala vodio me je i držao čvrsto za ruku celog dana.

Paukova mreža?

Sastavni deo života svih nas, hteli to ili ne, pa tako i mene je  nažalost i politika.  Bežali mi od toga ili hrlili njoj glavom bez obzira, uzgred budi rečeno često veoma naivno, u jednom momentu naših života dostići će nas na bilo koji način  i uvući  nevine u njenu paukovu mrežu.

„Ne započinji što nećeš završiti“

Znamo da život piše romane. Ništa novo, umno ni veliko nisam rekla.  Medjutim,  priča iz života….priča moje….tetke….(???)  može stvarno da se svrsta u one male ljubavne pričice, što sam nekad davno za jednu noć pročitala željno uzdišući za princem na belom konju.