Želja mi je…..mnogo želja imam i odustati neću ni od jedne!

Mislim da ste svi Vi,  moji verni čitaoci,  do sada već imali prilike prateći me,  da bez obzira na sve što ste mogli pročitati o  životu ove Vaše Džepne venere, bez obzira što se ponekad i  požalim, mnogo više govorim  i o svim onim lepim stvarima što nas okružuju. Verujem da ste do sada stekli utisak da nisam samo neko ko je puki posmatrač nego da svojim konkretnim potezima u životu pokušavam,  i dok mrdam 🙂 pokušavaću  biti i aktivan igrač.  Predrag Miličević je   u svom  blog postu Navijači znaju zašto tako lepo, jednostavno i jasno napisao  o ovome što Vam želim reći  i ja. Reči koje je upotrebio u tekstu poput: navijači, igrači, izbor (doći ću i do nje), učestvovanje, borba, ceo tekst je odlična metafora  koja tako plastično oslikava moj život.

Neminovnost prolaznosti!?!

Reših ja   sinoć:-  ova noć ima da bude noć bez  kompjutera, ustadoh iz svog ćoška i počeh se vrteti po sobi.  Deca nisu kod kuće, otišla za praznike kod oca, ćerka kod prijateljice, muž se vratio umoran. Kako i ne bi ceo dan je radio. Otišao u 6 došao u 19 uveče.

Pričala bih ja sad ali s’ kim? Gledam u dragog,  „jadničak“ odgovara,  al’ batrga jezikom, mrmlja da ga pola ne razumem. Nisam  sudija, nikako mi ne odgovara ono da….. ne…..  Sad što batrga jezikom i nekako,  al’ vidim batrga i nogama, bure ruma da je popio lakše bi hodao. Gde se setih ruma 🙂 , pojma nemam ali eto. Kažu rum udara u noge, valda zato. 🙂 Nije on pijan, da neko ne bi pogrešno razumeo, nego…….

Jedini pravi put je samo onaj ispred tebe!

Fascinirana sam činjenicom koliko toga se  u našim životima za par dana može izdešavati, a u suštini opet ništa  se ne promeniti. Zadnjih dana sam (već spomenuto u drugom članku) obišla „pola Sombora“, ušla u mnoge kuće, pričala s’ raznim ljudima, bila na sastancima, na jednoj Izbornoj Skupštini, družila se, govorila o raznim mogućnostima, pretresala razne teme. Danas čitav dan nisam upalila kompjuter s namerom da sve dobro sažvaćem, progutam i……naravno nastavim tamo gde sam stala jer ja uvek idem samo napred.

Nije na nama da sudimo!

Jedne prohladne večeri, videći kako odsutno gledam u svoj kompjuter obrati mi se tetka.

– Vera, gledam te već sat vremena. Dete, u čemu je problem?

– Ništa mi nije, mahinalno odgovorih zagledana negde u daljinu iako očiju uprtih u ekran kompjutera. Počeh nasumice kucati po tastaturi misleći da se pitanja neće nastaviti a pri tome zaboravljajući da je to moja tetka….. ona  koja me tako dobro poznaje.