Nekada sam i ja voleo plavo cveće….

Danas sam  rekla,  odvojiću par sati samo za sebe, neću raditi, neću misliti, neću se nervirati, neću planirati neću…..neću…..Odmah da kažem nema ovo veze sa osmim martom…… ili ima….. ne znam.To sam rekla, ali ja……pa ne mogu ni ja biti mnogo drugačija nego…..

….i nije sve tako crno!

Mnogo puta do sada htela sam pisati o sebi,  svom detinjstvu…..o svim  prošlim danima. Ponešto jesam ali…. šta pisati kad se iz najranijeg detinjstva sećaš  leta, stolice nasred dvorišta i tate koji te  tera da sviraš  „posadivši“ te  da sedneš sa harmonikom u krilu,  veće nego si sama, jer……pa  Bože sve  komšije su morale  čuti kako njegovo dete sa šest godina svira „Marš na Drini“……. Mrzela sam tu harmoniku, mrzela sam uostalom kao i svako dete sve ono na šta ga primoravaju. Zavolela sam muziku posle i nije bilo više sve tako crno.

Davno zaboravljena muzika – II deo

Šta je život?  Sudbina, splet okolnosti, situacije u koje upadamo,  čijom voljom….?  Da li su to samo svakodnevne istkane pričice koje nas vode nepoznatim putevima a mi u njima samo obične  lutke koje neko vuče za konce,  ili je jednostavno sve ono što moramo proći, doživeti, proživeti i na kraju ostaviti za nama.

Da li  ipak……  nešto što jednom ne uradimo,  negde tamo kasnije…… moramo ……? Da  li sami sebi namećemo takve situacije  ili to jednostavno mora tako ………