Ponovo ću uživati u predstavama Somborskog Narodnog Pozorišta!!!

U zadnje vreme dosta novina je na ovom mom blogu. Džepna venera, ili Verkić, većina  me  tako oslovljava,  što moram priznati da mi se dopada jer je je na neki način priznanje onoga što radim, prepoznatljivo je, ma…. i šta da se foliramo to  sam ja,  je umorna od raznih svakodnevnih  životnih izazova. Jednostavno, potreban je predah, odmor. Moram pronaći način napuniti ove već pomalo ispražnjene baterije, mada to nije jednostavno kod mene, uostalom kao ni mnoge druge stvari🙂 .

Mogu ja sad pisati šta hoću, misliti u ovom trenutku da mi je zaista potreban odmor ali ja zaista  nisam osoba koja može da leži ne radeći ništa, nisam neko ko može reći: – e sad neću misliti bar pet dana, ili dan makar  o nečemu, pustiću mozak na pašu i baš me briga. Ne! Moram ja  sebe zaposliti, ne mogu drugačije, pa sam eto pronašla i  način kako  da to uradim a da se  „kao“ ipak previše ne zamaram.

Malo sam listala recepte, podsećala se kako sam volela kuvati i eksperimentisati  raznim namirnicama. Ne mogu reći da ne volim i sada, samo šta da radimo kad  jednostavno  vreme u kojem živimo ne dozvoljava, osim onih par najosnovnih namirnica,  kupovinu drugih. Kako da stavim kajmak na meso pa da ga zapečem,  kad, nit mogu kupiti meso, niti kajmak, niti mogu zapeći u rerni.  Prvo bi je trebalo popraviti pa tek onda smišljati  dalje. Eto vidite,  nisam htela zamarati mozak…….hahahaha….kako je to lepo zvučalo na početku u onoj  jednoj rečenici.

Nakon recepata i podsećanja na lepše dane izvadila sam i svoje ručne radove. Hajde, tu ne moram ništa kupovati, samo gledam zadovoljna nečim što će ostati iza mene.  Tada,  kroz glavu mi  prodje misao: – e jadna je i ta moja kćerka, jadni i unučići ako će iza njihove majke i bake ostati samo par tabletića. Opet belaj.  Hoće Verkić da se opusti, al neda vrag, ne da.🙂

Reših,  ostavljam sve i idem na čitanje blogova. Uletih ja u našu blogosferu. Znajući već gde ću otprilike na šta naići, prvo posetih svoje prijatelje gde se opustih.  Konačno!  Ne mislim više na ništa sem na one tekstove koje čitam. Optimističnost izbija iz mnogih moram priznati, a tada, pročitah par vesti, ova naša Mahlat nauči me da moram biti obaveštena🙂 pa …….šta tu tek da pričam. Neću vala ništa😦 , pobeže ja glavom bez obzira, dovoljno je reći.

Ustadoh tad, idem malo spremiti stan. Lepo usisam sve prostorije, pospremim onih par stvarčica koje ne bijahu na svom mestu, te odoh i mašinu da uključim. Nešto praška nadjem (ostalo još malo dole na dnu kese), al bohora nemaaaaaaaa. Ajd, pa nije  ga ni moja mama imala  pa  što bi ja sad tu zanovetala i tražila nešto nepotrebno ……… Ostavih mašinu da vrti svoje a ja se setih  svoje prijateljice,  nismo se čule par dana i krenuh da je pozovem. Dignem ja slušalicu i ……samo što ne okrenuh broj,  kad pomislih a račun? Koliki će račun doći, mogla bih malo uštedeti, neću je zvati, sutra idem do nje da je posetim pa…….opet glava puna misli, kombinacija, opet mozak napet, svaka vijugica radi, lampice se pale gase…………..

Popričah tada s’ jednom drugom svojom prijateljicom skype-om. E fino. On se ne plaća,  mogu pisati, pričati šta god hoću. Kad na jedno njeno pitanje napišem ja njoj:

– željna sam otići u pozorište!

Znaš,  ranije nije prošla ni jedna predpremijera ni premijera da ja nisam bila tamo.  Kako otići, kako kad…….

Mogla bih ja ovako do sutra. Vredi li mi šta? Ne! Situacije je takva kakva jeste, ne može Verkić tebi mozak na pašu, nema odmora, nema punjenja baterija, snalazi se sa ovima kako znaš i umeš, nastavi još većim tempom jer samo tako će se nešto promeniti. Dotle, upotrebi maštu, priseti se  kako izgleda naše prekrasno pozorište, priseti se svih predstava u kojima si uživala. Seti se „Laže i paralaže“, seti se „Šta je to u ljudskombiću što ga vodi prema piću“,  „Kabarea“, „Staklene menadžerije“, Paradoksa, „Ukroćene goropadi“, seti se „Grofice Marice“, seti se svih onih gostovanja drugih pozorišta, opere iz Budimpešte….. seti se……..

Zgrada našeg  pozorišta je sagradjena 1877 godine, a prva predstava u  toj zgradi  održana je 25. novembra 1882. Šezdeset zaposlenih i 15 izvanrednih glumaca čine naše pozorište. Velika scena  ima tristadvadeset mesta. Jedno je bilo moje. Odavno ga je neko drugi popunio, odavno moja uobičajena loža nije više moja, ne čujem više tihi ali uvek uzbudjeni žamor pred početak predstave, odavno sam zaboravila kakav je osećaj iščekivanja nakon gašenja svetla, nakon dizanja zavesa, odavno sam……..

Ostalo mi je još jedino uživati bar u delu predstave kad ne mogu više.

Nakon ovoga…….. u septembru…..e videćete, niko me ne može zaustaviti, početak sezone Vaša Verkić provešće u našem predivnom pozorištu!!!!

2 responses to this post.

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Dragan Krstic, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Ponovo ću uživati u predstavama Somborskog Narodnog Pozorišta!!!" http://bit.ly/bduUt8 #verkic […]

    Одговор

  2. […] Septembar nam kuca na vrata te me podseti da sam u jednom svom članku obećala sama sebi Ponovo ću uživati u predstavama Somborskog Narodnog pozorišta!!! U životu sam uvek mislila da onome ko zaista ima ogromnu želju ta želja mora  i  da  se […]

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: