Uživajte, zaslužili ste!!!

Celo popodne sedim kod kuće i nikako da dodjem sebi. Nakon onog danas……….. nakon………… ne znam kako bih nazvala  sve „to“,  ne znam da li ću pronaći dovoljno reči kojima bih opisala  „toga“, ma ne znam da li ću uopšte uspeti dočarati Vam ono što se desilo mojoj kćerki i meni danas, ali pokušaću.

Na twitteru sam, a ponegde i na blogu u odgovorima na komentare,  spominjala već,  da u nedelju idem da vidim jednu kuću, koja je………i došla je i ta dugoočekivana nedelja.

Moj suprug je sinoć iznenada bio pozvan  da danas pre podne odveze radnice na njivu čoveka kod koga je radio više od 8 godina. Sa „gospodinom“ čiju smo kuću trebali videti dogovorio se za popodne  i sve je trebalo biti ok, sve je išlo po planu.

Posao kod privatnika znate već kakav je…….e znaš kad si već tu…..ajde još…….pa trebalo bi i ….i tako,  moj dragi ostao duže nego je planirao. Posao se mora odraditi, pare se moraju zaraditi a  bio je sretan da ima šta i da  radi, pa naravno da to traje  i što duže jer i novaca će biti  više……..

U medjuvremenu, zove mene naš prijatelj, koji  još uvek nažalost stanuje kod pomenutog „gospodina“ i kaže mi da je dotični malo nestrpljiv (znaš malo je popio), da nas čeka…….da……

Pokušam ja apelovati na njegov razum, pa čovek je 30 godina u Nemačkoj, razume valda šta znači posao i…….ali,  ne vredi. Nakon vike koju sam čula dok sam razgovarala sa  prijateljem, ja sad već i pomalo ljuta……..pa ako čovek sad mene već zafrkava a ja nisam tamo ni došla još, ako ne  razume da ne možemo  baš ovog momenta kad je on zamislio nego za nekih par sati, pri tome  nigde ne žuri, što se kaže nije mu krava stala na rep……onda ……… spustim slušalicu uz obrazloženje da ćemo se javiti čim se Marko vrati s posla.

Ne prodje par minuta zvoni telefon ponovo. Jedan dubok glas, starijeg čoveka mi se obraća.

-Ovde ……. (taj i taj) uzmite taksi i dodjite sa Vašom kćerkom kod mene da se dogovorimo, ili….ako nećete,  smatraću da …….

U momentu, kroz moju glavu prodju sve mogućnosti, kombinacije, svi razlozi za i protiv, ugrizeh se za jezik i kažem:

– U redu dolazimo!

Samu sebe zamalo nisam pojela, ali kuća u kojoj bismo bili sami 8 meseci godišnje, gde ne bi plaćali stanarinu nego samo dažbine, pa ……..treba nekad ponos i progutati malo, treba se nekad ugristi i za jezik i tako, kćerka i ja  krenusmo.

Ulazeći u kuću sretoh svog prijatelja koji je sav beo u licu  dolazio  po najvećoj vrućini iz prodavnice noseći neke flašetine u torbi.

– Nosiš to svom „gazdi“, upitah ga.

– Da odgovori mi on i spuštene glave ulazi na njegova vrata. Iza njegovih ledja čujem kako dotični, tamo u sobi  lupa nečim po stolu, nešto mumla…….i šta ću……… udjosmo i nas dve čekajući da čovek prestane gundjati i besneti i da nas  prijatelj predstavi.

Čovek:  – Dobar dan!

Ja: -Dobar dan, uljudno odpozdravih.

Čovek: – Pa ja rekoh dobar dan!

E Vera moja, ako ti sad nastaviš ovde sa njim polemisati na već sam  pozdrav daleko ćeš dogurati🙂

Ja: – Mi smo,  eto, došle, dogovorili smo se……tu ja napravih mali uvod.

Čovek: – Čekaj da zatvorim vrata da ovi „cigani“ ne slušaju šta pričamo.

Meni se kosa digla na glavi, pogledam u kćerku, pomislim verovatno isto što i ona ali oćutah.

Nastavak od nekih 15-tak minuta zaista ne umem ispričati. Beše to monolog dotičnog u kojem je spominjao žene, sina koga ima i nema, koga nije video od njegove 17-te godine  a sad mu je 39, beše tu kao neka „žal“ za…….pa eto on ne zna ni da li je postao deda u medjuvremenu, behu tu neke rečenice koje zaista nisam mogla povezati, spominjao je  neku lajavu ali vrednu, ma da samo znaš kako vrednu ženu ( ovo su njegove reči), beše tu svega pa i suza…… da mi se u jednom momentu učinilo kao da sam ja došla njega da zaprosim i da treba da se venčamo te mi priča kakve on žene voli, a ne da sam došla kao budući podstanar.

Pobrkah li ja lončiće konačno skroz,  priupitah sama sebe?

Uljudna, fina kakva sam u većini slučajeva,   ćutim, slušam kojekakve gluposti, ali srećom  moja kćerka (nema dlake na jeziku) reče:

– Vi znate zato smo mi došli, pa da Vi nama lepo kažete koje bi naše obaveze i dužnosti bile osim da plaćamo sve dažbine.

Konačno počesmo pričati o onome što je bio i razlog našeg dolaska.

– Vi bi morali ovo sve čistiti, održavati, znate…….to ……..to…..pa znate…….na kraju ispada stvarno da je on tražio ženu a ne stanara koji treba da mu čuva kuću dok je on u Nemačkoj.

No i ovo sve ne bi bilo tako strašno da izmedju ostalog nije rekao još po nešto. E to nešto…….prevršilo je meru.

– Znate ako ste i Vi ovako neuredni kao ova……ova…..(pa ni ime joj nije hteo izgovoriti), ako ste tako lenji…..znate ja uzmem evo ovde na stolu istresem celu pepeljaru, pa još jednu, pa još jednu, a ona to ne počisti, ne skloni, ne obriše (uzgred budi rečeno on stanuje na spratu, a ženica dole)………i znate……… pa zar treba da Vam bude teško da ponekad operete mojih par usranih (doslovno je ovako izgovorio) gaća, zar treba da Vam bude teško da pospremite kad moji prijatelji dodju i…..

Dalje zaista ne mogu. Uspemo mi nekako da se iskobeljamo iz „kandži“ ovog „dragog gospodina“ rečima:

– Dobro, sad sve znamo, eto,  mi ćemo se dogovoriti pa ćemo Vam sutra javiti našu odluku i pobegošmo dole u prizemlje kod prijatelja glavom bez obzira. Istrčali bismo odmah na ulicu, ali nije bio red ne javiti se nekome koga dobro poznajemo. Seli smo za sto ćuteći. Ja nemam ali  doslovno nemam reči, ne mogu progovoriti, dok moja kćerka:

– U ovoj kući moja deca neće biti ni trena!

Sad šta reći na sve to. Šta reći za čoveka koji preko dve godine maltretira ljude koje je pustio, jer pa Bože on je dobre duše, da stanuju kod njega a koji su mu bili obični slugani, koji su trčali na svaki njegov mig,  slušali njegovu viku, psovke, strepeli  da li će pijan pasti niz stepenice kad se pentra njima, koji trpe da on dolazi noću kod njih gledajući šta ima u frižideru, ili odlazi kod njih u kupatilo a ima svoje, koji su trpeli njegovo pijano društvo, a on njih,  predamnom, iako zna da smo prijatelji,  naziva  takvim pogrdnim imenima. Šta reći za čoveka koji je 30 godina u inostranstvu, a koji sada „momentalno“ nema ni dinara, koji može i pomisliti da će neko dvoje male dece dovesti u kuću gde se pijanči, gde se skupljaju…….., koji očekuje od mene da mu perem, spremam, kuvam, da mi ulazi dole u stan kako i kad hoće, jer pa Bože on je dao……koji očekuje da mi nemamo nikakve obaveze nego svaku njegovu želju ispunjavamo u istom momentu kad je on smisli u svojoj glavi…….koji………..ma šta imam više i reći?

Došavši kući, moja kćerka je samo progovorila:

– Imam utisak da sva smrdim

Ova rečenica je sasvim dovoljna.

Ovim tekstom bih  želela odati priznanje jednom divnom bračnom paru koji je radi onih 8 meseci koje bi svake godine proveli sami uporno izdržavali ovakve torture jednog…..jednog…….nemam  adekvatan izraz…….

– Teška sirovina, kaže moj suprug.

– Ne ima za takve ljude jedan izraz, ima…….samo ne mogu se setiti, reči su moje kćerke na to,  a Vama dragi moji prijatelji orden treba dodeliti. Ono trpeti………..  može samo velika nevolja neterati.

Želim Vam sretan život u maloj kućici koju ste pronašli a gde ćete konačno biti sami sa svojom kćerkom. Uživajte , zaslužili ste!

18 responses to this post.

  1. Uzas, ako ista ne volim to su pijani ljudi koji nemaju pojma sta pricaju i rade…ma…tek je poceo od subote bplji period, bice, polako…a ti ljudi…muka je to, ali progledace!

    Одговор

    • Posted by verkic on 16. август 2010. at 02:11

      Znaš da ja strpljenja imam🙂 , samo toliko mi je žao tih svojih prijatelja da …….Primetih da su, kad bi dolazili kod nas bili sve odsutniji i da ih neka muka steže, ali nisu želeli nikog opterećivati.
      Oni će se spasti, pronašli su gde će stanovati, tako da idu odatle, a znajući našu situaciju rekoše nam za kuću (ja kod njih nikad nisam bila) malo mi je bilo čudno ali sad znam i zašto, ali su molili Boga da vidimo mi sami odmah na početku u šta bi ušli.
      Ostavili su nama da sami prosudimo, mada su nam večeras rekli da bi nam sve potanko objasnili da smo pristali. Na pitanje a što nam pobogu nisu odmah rekli, odgovorili su da bi mi možda pomislili da nam ne žele pomoći, tako da su čekali da sami shvatimo.
      Eto ljudi za njega nisu hteli reći ništa loše iz kurtoazije prema njemu i onom vremenu koji su proveli kod njega u kući, a on je njih takvim imenima nazivao….strašno.

      Одговор

  2. procitah. al nemam komentar…

    Одговор

    • Posted by verkic on 16. август 2010. at 02:14

      Veruj mi da ni mi još ne možemo doći sebi. Onako nešto ja još nisam doživela ni videla u svom životu i u onakvu kuću još nisam ušla. Kuća na sprat, a unutra………..ma užas……..kod njega flaša, nekih papira…..nekih….ma ne mogu ni objasniti čega sve nema.

      Одговор

  3. […] This post was mentioned on Twitter by Nemanja Terek, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Uživajte, zaslužili ste!!!" http://bit.ly/dAyxuX #verkic […]

    Одговор

  4. Posted by Ivana70 on 16. август 2010. at 10:43

    Ух, сва сам се најежила док сам читала… До пре 4 године, и ја сам била подстанар, и све ми је ово тако познато…

    Одговор

    • Posted by verkic on 16. август 2010. at 11:00

      Znala sam do sada da se zaista na svašta može naleteti u potrazi za stanom, mada moram priznati da i stanara ima „svakakvih“, ali ovo…….ovo je nešto što nisam mogla zaista očekivati😦

      Одговор

  5. Bukvalno sam osetila teskobu dok sam čitala… strašno! Niko ne zaslužuje takav život.

    Одговор

    • Posted by verkic on 16. август 2010. at 11:01

      Da si samo mogla videti onu jadnu ženicu. Stajala je kao mali stubić na vratima, mršava, bleda, bukvalno izgubljena. Mogu misliti šta je jadna sve proživljavala. Strašno!😦

      Одговор

  6. Ne smem ni da zamislim kakav je to život i u kojoj situaciji moraš da budeš da pristaneš na to i da trpiš i ćutiš uz sve. I ko zna koliko ljudi ima u tioj situaciji! Tuga!😦

    Одговор

  7. Teška priča… A najgore je to što je sličnih priča toliko da smo već pomalo otupeli…

    Одговор

  8. Imam ideju.😀 Živite na toj gajbi 8 meseci kad on nije tu, a kad on dođe vi odete na godišnji odmor, pa nek’ se jebe u dupe kreten jedan.

    Одговор

  9. Užasno je šta ljudi trpe da bi imali krov nad glavom… Muka.

    Одговор

  10. Na ovo nista ne moye da se kaze. Kreten!

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: