Akcija…… noćna….. buntovna…..

Ove noći poželela sam  uraditi nešto nesvakidašnje, nešto što ne verujem da ljudima u mojim godinama baš često pada na pamet. Nešto što se obično radi kad si mlad………. na nedozvoljenim mestima……… bar je tako kod nas. Nešto što ne bi bilo obično švrljanje……. već akcija…….noćna……… buntovna………….nešto što će………

Bensedin post

Krevet.  Dugačak,  metalni, tvrd,  beo čaršav zategnut preko njega. Ledja bole, nisam navikla, nema one moje rupe od dugogodišnjeg ležanja  u koju se sklupčam ko mačka i samo što ne zapredem.

Ležim na ledjima, glave na nečemu tvrdom što se jastuk zove, ruku pored sebe,  neudobro, al’…….

Zašto moler ne bi mogao šišati?

O svemu  što me okružuje, što mi se dešava, što se drugima dešava,  kad se osvrnem unazad, ostavljalo je traga na meni. Nepravde, bez obzira na koga se odnosile, pa čak i u filmovima,  bi me dovodile do ludila. No, bila sam mladja, pa je to nekako išlo. Godinama, mnogo toga se skupljalo, mnogo reči, mnogi dogadjaji, kako lepi tako i ružni nagomilavali su se jedni za drugim. Lepo je to moj organizam……. mozak……  zipovao, sabijao i nabijao, stezao dok je mogao.

Kojim putem dalje?

Ništa ja više ne znam…… Kako nastaviti pisati na ovom mom blogu?  Da budem (ne) ozbiljna, tužna, vesela, da pišem istinu kao i do sada, da je malo zakamufliram, da pišem o poslu,  životu, o deci, školi i školstvu, da pišem o  suprugu,  svojim sumnjama,  željama, o onom vuklanu koji u  meni  preti da ……..?

Znam, znam, reći ćete: – tvoj blog piši šta želiš, piši kako hoćeš,  šta ti ko može. Uh počeću i u stihovima da pišem, kako sam  krenula.

Zar je bitno?

Ne znam po koji put jutros  počinjem pisati ovak tekst. Napišem vrag zna koliko jebenih rečenica, iskrenih, prepunih emocija, dozvoljavajući sebi da iznesem svu tugu i bol koju osećam, pa ih odmah izbrišem. Da,  izbrišem jer ne bih bila u stanju nešto tako objaviti. Mnogo ima nažalost ljudi u mojoj situaciji. Zašto bi oni čitajući to što ja pišem plakali zajedno sa mnom, jad i previše svojih suza imaju?

Netačan podatak 100 %!!!!

Ne znam otkud uvek osvanu, al’ samo se odjednom pojave  poneki podaci o ovome ili onome. Cifre ogromne, da te Bog sačuva. Pogledam  ja to, profesionalna deformacija valda, nekad se nasmešim, nekad ni da trepnem, ali nekad bome ne mogu ni oćutati. Reakcija snažna, burna, čisto me razljuti. Ma šta razljuti, dodje mi da odmah………..joj……oćutaću.

Nema više….ostala je samo „mala ženica“!

Osećam, želim , imam potrebu. Dugo skrivana, dugo stavljana namerno i uporno gurana pod tepih zaborava isplivaće u punoj svojoj jasnoći. Bojim se, zaista se bojim toga dana……. Znam da je dan blizu…….

Želim pripadata onako kako još nikad nisam nikom. Želim biti pola srca nečijeg koje će samo zajedno moći funkcionisati. Želim videti sebe u treptaju nečijeg oka, želim stisak ruke koja će sve govoriti. Želim govoriti ćutajući. Želim razumevanje pogledom.

Dvadesetijedanputatitvorcatvogaviše-čiji li su samo ovo izrazi?

Tekao noćas  razgovor:

–  @verkic Sta si uradila?

– @Mahlat Sjebala sajt jedan ali evo vraćam

– @verkic Nemoj psujes 🙂

– @Mahlat Moram oprosti

– @predragkrstic Boga mi, psovka je deo folklora i sluzi da iskazes emocije na jednostavan nacin 🙂 nema veze sa kulturom

– @predragkrstic da raspalim onda i ja, ja uvek imam neki razlog za psovanje 🙂

– @verkic Aj- polako kao Skarlet – misli o tome sutra, ne nerviraj se 🙂

„eniac me naveo….nisam kriva ovog puta majke mi!“

Novi blog post našeg eniac– a  Godina 2009 me je kao i mnoge izgleda,  navela  na razmišljanje i preispitivanje. Pa ne baš preispitivanje, ali ……ma jednostavno  potaknuo  me da napišem novi blog post. Hvala eniac!

Smućkaj dobro Deda Mraze a za svaki slučaj i protresi!

Verujem u Deda Mraza samo da znate,….  i ZATO dragi DEDA MRAZE  pišem ti ovo pismo jer znam da ćeš mi TI sigurno ispuniti sve želje.  Napomenuću ti samo da sam bila jako dobra. Neću  te  mnogo daviti  jer si sigurno u poslu,  kratko ću ti ih nabrojati. Da ne bi slučajno pogrešio tu su  i imena,  ti ih sigurno sve znaš, tako ćeš lakše znati šta želim.