Kad bi samo malo……e kad bi……RUKA SPASA

Iza sedam gora i sedam mora živela (napisa li neko sličan blog post?) jedna divna mila ženica. Zvali su je Mara. Živela je svoj život najbolje što je znala i umela. Nikome nije smetala, nikoga nije povredjivala i stalno se smejala. Radila je mnogo, a za uzvrat nije tražila ništa sem lepe reči i bila je presretna jer pored nje bio  je i  on ……..njena velika ljubav.

Verkić, odnosno Džepna venera od A do Š

Pridružujem se DžejnDou i Sopranu , pa hajd’  da vidimo da  li biste  ovakvu Verkić  od A- Š prepoznali. Da li me baš takvom  vidite? Ne znam samo kako da promenim par stvari,  koje ako ću iskreno pisati,  bile bi iste kao i kod DžejnDou, ali nije „fazon“ ponavljati. Medjutim,  ne mogu ni izmišljati nešto drugo jer to ne bih  tada bila ja. 🙂

Kojim putem dalje?

Ništa ja više ne znam…… Kako nastaviti pisati na ovom mom blogu?  Da budem (ne) ozbiljna, tužna, vesela, da pišem istinu kao i do sada, da je malo zakamufliram, da pišem o poslu,  životu, o deci, školi i školstvu, da pišem o  suprugu,  svojim sumnjama,  željama, o onom vuklanu koji u  meni  preti da ……..?

Znam, znam, reći ćete: – tvoj blog piši šta želiš, piši kako hoćeš,  šta ti ko može. Uh počeću i u stihovima da pišem, kako sam  krenula.

#pratipetak #followfriday – Mislili ste da će izostati? Nema šanse!

Nakon desetak dana eksperimentalnog svakodnevnog #pratiblogere vraćamo se u normalu kako smo se i dogovorili i za početak Bednopiskaralo i post  Ima srca, dobri buh iz boce #srcezavanju koji je na poseban način zaokružio u celinu sva dešavanja na našoj online sceni. Mnogo ljudi je bilo uključeno, pokazalo se i ovog puta da naša srca kucaju zajedno kad je potrebno.  Još jedna velika humana akcija završila se uspešno.

Nije na nama da sudimo!

Jedne prohladne večeri, videći kako odsutno gledam u svoj kompjuter obrati mi se tetka.

– Vera, gledam te već sat vremena. Dete, u čemu je problem?

– Ništa mi nije, mahinalno odgovorih zagledana negde u daljinu iako očiju uprtih u ekran kompjutera. Počeh nasumice kucati po tastaturi misleći da se pitanja neće nastaviti a pri tome zaboravljajući da je to moja tetka….. ona  koja me tako dobro poznaje.

„eniac me naveo….nisam kriva ovog puta majke mi!“

Novi blog post našeg eniac– a  Godina 2009 me je kao i mnoge izgleda,  navela  na razmišljanje i preispitivanje. Pa ne baš preispitivanje, ali ……ma jednostavno  potaknuo  me da napišem novi blog post. Hvala eniac!

Sve je to LJUBAV!

Sretna, zadovoljna pa čak i ushićena, mogu reći,  ni sama ne znajući tačno zašto,  stajala sam danas na vratima gledajući  sitne pahulje davno očekivanog snega. Taj jedinstven osećaj za  koji zaista nemam dovoljno slikovit izraz kako bi ga opisala vodio me je i držao čvrsto za ruku celog dana.

„Ne započinji što nećeš završiti“

Znamo da život piše romane. Ništa novo, umno ni veliko nisam rekla.  Medjutim,  priča iz života….priča moje….tetke….(???)  može stvarno da se svrsta u one male ljubavne pričice, što sam nekad davno za jednu noć pročitala željno uzdišući za princem na belom konju.