Nemojte mi to oduzeti!

Dva zadnja dana provedena u kući  bila su mi  dovoljna da upadam čas iz jednog u  sasvim drugo, totalno različito stanje od onog prethodnog. Nemojte mi samo sad i Vi reći da tako nešto nikad niste doživljavali. Hajde da pričamo otvoreno. Hajde da kažemo ono što zaista mislimo, a ne ono  što se očekuje od nas da kažemo. Hajde da na tren budemo zaista ono što jesmo bez lažnih maski, skivanja i pretvaranja. Mnogi jesu takvi moram priznati,  medjutim, ako JA to pak sebi dozvolim,  e tada, ma tada je tu prvo kritika, pa su tu saveti……..ma što bih ja rekla jedno obično proseravanje. Oprostite na izrazu, ali nemam adekvatniji naziv za takva palamudjenja.

Do svojih nekih  30-tak godina nisam previše razmišljala i analizirala ni svoje postupke, ni život, ni….i vreme beše takvo, drugačije. Nije bilo potrebe. Radila sam, bila zadovoljna svojim poslom, izgledom, statusom. Govorili bi mi: „šta bi mi bez tebe“, govorili bi: „ti to najbolje uradiš,  zato,  znaš hajde ti to, ti ćeš to brzo“. Ja,  naiva,  kakva sam uvek bila, prihvatala  sve i to s’ velikim  ponosom, nisam zalazila u dubinu tih reči, mislila sam da izgovorene reči ljudi oko mene znače baš to, upravo to što su rekli.

Sledećih 10-tak godina nastavih svoj život u okruženju milih mi i dragih koji su proživljavali svoj život zaviseći od mene. Ne, ne mislim ovde na finansijsko preživljavanje. Behu to bolesti i to one najgore i najteže. Za to vreme, moja snaga se uvećala bezbroj puta. Bila sam jaka, spremna na svaku žrtvu, bila sam neko na koga se moglo osloniti, jednostavno bila sam njihova potreba, kap vode, slamčica za koju su se oni hvatali, jedina koja je…… Nije mi bilo teško, nisam razmišljala o sebi, nisam smela razmišljati o sebi.

Takav život u tom ne baš kratkom životnom periodu,  ostavio je na mene neizbrisiv trag. I tada još uvek ne shvatajući šta mi se sve izdešavalo a naučivši da sam uvek nekom potrebna, da moram disati zato da bi oni disali, da moram razmišljati onda kad oni nisu bili sposobni, da moram govoriti i boriti se jer oni nisu umeli niti imali snage za to,  nastavih i dalje  živeti život zbog drugih. Moj život nje bio moj. Nisam imala svoje lične želje,  uvek je tu bilo nešto preče, uvek neko drugi kome sam želela ugoditi, priuštiti, koji znam da će  se iskreno obradovati, kome je zaista pomoć bila potrebna.  Zaboravila sam da i ja, sa svim svojim manama i vrlinama postojim. Da sam i ja osoba koja ima potrebe, sebične, male, velike, nije bitno kakve ali koja ima svoje  potrebe. Izgubila sam svoju ličnost.

Sad,  zadnih par godina, naravno onakva kakva već jesam, slušam druge, svi oko mene imaju pravo na svoje slabosti, svi imaju pravo kukati, plakati, svi očekuju pomoć, utehu, podršku. Ja na to nemam pravo. Ja ne smem reći da mi je teško, da bih zaplakala, da ne vidim sad ovog momenta izlaz, ne vidim mogućnost jer tad, istog momenta iz njih, tih mojih prijatelja,  progovore razni gurui, postanu odjednom jako  pametni, ma sipaju iz rukava,  istresaju sve u šesnaest  to njihovo „iskustvo“ ne  znam gde stečeno.

Ide to otprilike ovako. Prvo, moraš misliti pozitivno, moraš želeti, hteti, moraš stvoriti sliku, moraš….moraš. Ma stanite više ljudi ako Boga znate. Kad sam ja umesto Vas išla tamo gde Vi niste, kad sam ja Vama držala uplakanu glavu na svom ramenu, kad sam ja mislila umesto Vas, kad sam Vam davala “ ruže “ sa kojih bi prethodno poskidala svo trnje da se Vi slučajno ne bi uboli, da Vas slučajno ne zadesi nešto loše, nisam govorila: „moraš misliti pozitivno pa će odjednom procvetati  cveće u Vašim životima, nestaće  svi problemi, sve će se rešiti samo od sebe,  nisam govorila :  „zamisli da imaš i imaćeš“ nego sam otišla, kupila, donela, prinela, nabavila. Nemojte, ni u kom slučaju pomisliti da ja  to  sad tražim od Vas, niste ni Vi od mene, bila je moja dobra volja, moja želja da zaista pomognem, da učinim nešto konkretno. Ni u snu ne očekujem to od Vas, ali nemojte bar….nemojte…… !

I sad Vi meni kažite, ako imate obraza, ako imate imalo ljudskosti, da ja ovakva kakva sam,   puna pozitivna energije uvek, koja sam bila  podrška svima, koja Vas je terala na smeh, koja Vam je davala volju za život, za nastavak, da ja sada nemam prava reći, nemam prava zaplakati, nemam prava požaliti se.  Da li sam zbog toga odjednom ja tmurna, da li sam neko sa kim ne želite više provoditi svoje vreme jer pa Bože smela sam reći i pokazala sam da sam i ja  samo ljudsko biće  i sad me Vi želite menjati odjednom nekim tamo pročitanim ……….. (ne znam kako bih to nazvala),  a izmedju nas rečeno i ne shvatate suštinu onog što ste pročitali i što govorite. Bitno je da govorite. Kad Vi ustanete iz kreveta zamišljajući da ćete tog dana rešiti sve svoje probleme i rešite ih,  e tad, tad ćete imati pravo i meni ……..i ja ću Vas poslušati. Kad Vi radeći tamo neki MLM prestanete prosipati iz šupljeg u prazno, kad zaradite bar toliko da možete mesečno preživljavati, e tad……

I da, nemojte me više menjati kojekakvim ispraznim pričama ako se ja usudim u svojim očima pokazati tugu, ako ne pognem glavu da bih sakrila je od Vas, nemojte, jer to ne radite ni Vi.  Ako mogu biti jaka za Vas, ako s Vama hodim držeći Vas za ruke kad sam Vam potrebna, pustite me na miru bar ako nećete da me saslušate bez Vaših pridika i loših saveta.  I ja imam ista prava kao i Vi. Zar ne mislite to?  U životu je potrebno raditi konkretne stvari jer od priče nema ništa. Ako za to niste sposobni bar imajte toliko poštovanja,  prestanite ponižavati i sebe i mene. I znajte,  ja ne pokušavam menjam Vas,  prihvatam Vas onakve kakvi jeste, zato nemojte ni Vi mene. Volite i poštujte ljude onikvi kakvi jesu. Danas veseli,  sutra tužni, danas ljuti, sutra sretni , jer sve je to život. Život su male sitne stvari koje nam se dešavaju svakodnevno iz kojih  izlazimo nekad poraženi nekad kao pobednici.  To su životne lekcije koje nas ojačavaju, koje nas menjaju, kroz koje učimo, kroz koje evoluiramo. Nemojte mi to oduzeti!

Želala ja da vičem, da izgrdim, da skrenem pažnju, da…….ali eto ne mogu ipak ja dugo nešto zamerati.  Nisam jednostavno takva. Zato za kraj evo jedna poruka u slici dole koja se nalazi na www.vizioshop.com a koja kaže:  ako već nešto morate tada bar učinite to na lepši način.

Advertisements

25 responses to this post.

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Djordje Staniševski. Djordje Staniševski said: RT @verkic: Novi blog post "Nemojte mi to oduzeti!" http://bit.ly/bf8DQ8 #verkic […]

    Одговор

  2. ‘Zelela sam da vicem,da izgrdim,da skrenem paznju,da….“
    Ucinila si vise nego svi mi,jer svako ima svoju pricu….a o istima cutimo ! Ti si pozelela samo da vices…ja sam na hiljade puta pozelela da VRISTIM…ali ostala sam nema..:(
    Medalja za hrabrost Verkic,jer lako je pisati o „tamo nekom“…najteze je reci JA…

    Одговор

    • Posted by verkic on 11. јула 2010. at 22:51

      NE ti nikad nisi bila nema. Napisala si jednom: „Najskrovitiji deo jedne duše su misli, nedostupne koliko god voleli. Pa misleći da poznajemo jedni druge živimo u zabludi. A tako malo je potrebno kako bi upoznali one kraj sebe slušajući svaku izgovorenu ali i onu nečujnu reč“.
      Ovo se odnosi na sve, na bilo koju vrstu ljubavi.
      Ja smo želim navesti svoje prijatelje da stvarno pokušaju uhvatiti nit mojih misli. Da me shvate i prihvate onakvom kakva sam. Da ne vidim u njima samo prazan pogled iako vide buru koja divlja u meni. Da ne gaze ćutanjem po krilima srušenog leptira, da se osvrnu, zapitaju.
      I ovo su sve reči izvadjene iz jedne tvoje pesme: „Leptirov let„, a koje ostavljaju dubok utisak na mene, koje me navode na razmišljanje.
      Ti si ta kojoj treba medalja jer tako umešno nas teraš na razmišljanje, tako znalački izvlačiš ono najlepše u nama.

      Одговор

  3. Cim si ti krenula da pCujes meni lakse, a bice i tebi, bar na trenutkic 🙂
    I da, citiracu ti deo pesme mog dobrog prijatelja, te stihove i sebi cesto ponavljam;
    „Slabosti moje, koliko ste jake?“

    Одговор

  4. I ponavljaj više puta gradivo: čitaj ovaj svoj post dok slova ne izližeš, il’ dok ti ne udje u glavu.

    Одговор

  5. Postavila si pred sobom pretezak zadatak draga moja.Uprkos ljubavi koju nosis u sebi..nadi koja ce uz nju ziveti vecno i sto s razlogom noseci svoje ime…VERUJ,ali ne ocekuj previse.One koje moras navoditi da te razumejui ne zasluzuju tvoje misli !
    Mada zivimo u svetu koji se pretvorio u sebicluk,samozivost,bezobzirnost…jos uvek se u tragovima vide dugine boje. A na NAMA samima je izbor koliko cemo dati…
    Znas sigurno pricu o popu koji se upavsi u reku davio..ali nikako nije pruzao ruku seljaku koji je u zelji da mu pomogne uporno govorio“..daj pope ruku..“ sve dok nije naisao drugi seljak i izgovorio ( reci koje svi „cuju“ ) ..“evo ti pope ruka ! … 😦 …To je nasa stvarnost i ne postoji nacin izmeniti je,veruj mi !
    Kazes da znam izvuci ono najlepse iz ljudi terajuci ih na razmisljanje… A samo onaj ko SAM pozeli da otvori oci, taj i VIDI….al malo je onih koji ce to i priznati glasno,valjda se bojeci da pokazu SLABOST !

    Одговор

    • Posted by verkic on 13. јула 2010. at 13:39

      Kod mene je uvek bilo kad daješ daj celog sebe. Tu nema granica, nažalost to ljudi ne da ne cene nego samo iskoriste. Uostalom nek i iskoriste, svesno pružam sve što mogu i ne tražim ništa. Žao mi je samo što nemaju bar razumevanja za one oko sebe, one koji samo to i traže. Razumevanje i ništa više.

      Одговор

  6. Evo ti još jedno soljenje pameti, al biće kratko, obećavam 🙂
    Draga moja, ako ne budeš bezobrazna i ne počneš da kukaš tek će te gledati kao vanzemaljca.

    Živela sam u porodici gde se nije smelo kukati. Svi bre nešto ne mogu, nemaju, boli ih, ne umeju, a mi se svi tu stvorimo da pomognemo kako znamo i umemo.
    SAmo je moja sestra bila pametna, i ono tšto sam joj zamerala inače u takvim momentima se ispostavilo kao spasonosno.
    A ona radi isto što i oni..kuka i brine o sebi.

    Tako ja završim u noćnom učenju – cele noći,, jer sam prethodnog CELOG dana slušala „drugaricu“ koja je jadikovala jer ju je ostavio neki mangup, a znala je da imam ispit i da nisam obnovila sve.
    A moja sestra ustane naspavana i ode i završi za 1/4 vremena, dok ja pišem do kraja uvek, pošto zaspim s vremena na vreme…

    NEma vajde od toga da si uvek jaka.
    Ja počela da se foliram i super mi! ;D
    Što kaže moj dragi, sa stokom moraš da pričaš da te razume…e… i ja tako..čim neko udari u kuknjavu (pogotovo volim one zaludne koji ceo dan to samo i rade) a ja udarim u još veću. ako ništa pošaljem nekoga da mi skuva čaj jer mi je muka i povraća mi se.
    Izgube se odmah i nađu nekog drugog da smaraju.

    TI IMAŠ PRAVO NA SVE KAO I DRUGI LJUDI!
    Eeee..ali to pravo moraš sama sebi da obezbediš…da ne kažem da OTMEŠ!
    Ne moraš da psuješ..ali budi bezobrazna bre kad treba.

    Ova priča sa popom je sasvim lepo opisala sve 🙂

    Одговор

    • Posted by verkic on 13. јула 2010. at 13:45

      Znam ja da imam prava, samo umorila sam se od pridikovanja ljudi koji jjedino znaju reći: ja ne bih izdržao-la na tvom mestu. To jedino umeju reći osim onog moraš ovo ili ono ili ovako i onako.To njihovo moraš, nikad nije bilo ništa konkretno ali je tu uvek i u svakoj rečenici i iskreno zamarame već, užasno zamara.

      Одговор

  7. Došla da te obidjem i vidim kako si. Ajd da popijemo po jednu rakijicu za pokoj takvim dušama i idemo dalje!

    Одговор

  8. Ej bre…ko nije za sebe nije ni za druge. Prvo ti, pa onda svi drugi. 😉

    Одговор

    • Posted by verkic on 13. јула 2010. at 13:49

      To kad naučim, tek onda mogu reći da sam mnogo toga u životu naučila. Sve ovo dosad je ………al’ pa znaš mene….luda. Dobro sam ja i do sada progurala. 🙂

      Одговор

  9. U principu…u nevolji vidiš ko su ti prijatelji, samo se čovek uplaši koliko ih malo ima kada do toga dodje. No, da pričam u svoje ime, oni koji su bili uz mene kada mi je bilo teško mi i jesu uvek bili najbliži, umeli su mi pomoći na pravi način i prihvatili su me … bogami…svakakvu. Nema pravo niko zamerati nekome što je tužan, što se loše oseća ili mu ne prijaju bajke baš u tom momentu. Uglavnom ne volim ljude koji se uvek smeju (čast izuzecima) jer većina ih nije i u duši uvek nasmejana. A izveštačenost ne volem…pa to je čudo! U stvari…ko voli? volim ponekada da odtugujem svoje, čak i kada nemam prave razloge…al nekako, posle mi je lepše 🙂 Tako da…ako si tužna, podeli tugu sa pravim ljudima, oni će ti uzvratiti…a što se drugih tiče, podeli je i sa njima, baš te briga…a oni nek se jede što ne umeju da ti pomognu kao što si ti njima umela.

    Одговор

  10. Ja vicem, izgrdim, skrenem paznju, pomamim se, popickam, psujem, gadjam pikslom, medim ubitacno ujedajuce……………..’oces jos?
    Pod hitno nauci, tebe i drugih radi.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: