Ne zatvarajte oči! Nemojte, jer može biti kasno!!!

Duboko sam ubedjena da će ova moja priča nekome pomoći. Ako uspem da se  bar jedno, dvoje, zamisli, zapita, ako pored toga pokuša još i da učini  pravu stvar, te ako u tome i uspe  ja ću biti presrećna. Biću zadovoljna, jer verujte mi, nije lako o ovome ni pisati.

Moja rodjaka o kojoj će ovde biti reč, ima već podosta godina. Medjutim, neke stvari nikad ali nikad neće prihvatiti mada ima ogromnog životnog iskustva. Možda su krive baš te njene godine, jer nekad, nekad je ipak bilo drugačije.

Uporno beži od činjenica, zatvara oči i time ne čini  nikome dobro. Jesi li  me čula, draga moja rodjako?  Volim te mnogo, ali moram ti reći da grešiš i to jako grešiš.

Mnogo je komplikovan njen život bio, te ne znam ni kako bi ga ukratko opisala, ali ga ona zna još više iskomplikovati moram priznati. Do pre više od godinu dana živela je u svojoj kući sa svojom kćerkom. Povremeno su svraćala, tačnije dolazili i odlazili kad su hteli i  njena dva sada već odrasla deteta.

Dolazeći kod te svoje rodjake, znala sam naići na grozne stvari. Vidjala sam i bila svedok kćerkinih  ispada, koji su, tako je očigledno bilo, zaista za lečenje. U razloge toga, u njen život koji takodje nije bio nimalo  lak,  ne želim sad ulaziti, ali bezbroj puta sam imala priliku videti  da je njoj zaista bilo preko potrebno psihijatrijsko lečenje.

Skretala sam ti pažnju a ti si uporno,  već godinama,  odbijala  to prihvatiti govoreći :

– Ne ona nije bolesna, ona je samo bezobrazna kao njen tata.

Mislim da sam Vam ovom njenom rečenicom mnogo toga rekla i da nema potrebe više Vam objašnjavati gde je grešila.

Njen sin pak, uh to je tek problem. Beše to dobar dečko do pre par godina. Odjednom, počeo je voditi glavnu reč bez obzira ko je bio prisutan. Gestikulirao je mnogo, pravio se dasa, što no bi ja rekla, pokušavao izigravati velikog frajera, omalovažavao je baku kad god je za to imao priliku, u sledećem momentu bi joj se pak umiljavao……. Ponovo sam ti govorila:

– S njim se nešto dešava!

– Ma umišljaš Vera, znaš, vidiš, ma u mnogo čemu je on u pravu, mada mu ne odoravam……

– Ne odobravaš vraga. Kako ne odobravaš kad kažeš:

– da u pravu si sine,  istina je,  ima mnogo onih koji ne rade ništa a vrte mnogo para. Nikad nisu bez njih.

Pa draga moja rodjako, džabe mu ti posle kažeš:

– Idi dete nadji neki posao.  Raditi se ipak mora.

Džabe je to sve posle. Ti si njemu poruku već prenela.

Prošlo je to jedno vreme, svakim našim  daljnim  susretom  meni se sve više dizala kosa na glavi. Počele  su se  dešavati  i druge stvari.  Mnogo toga je odjednom nestajalo u tvojoj kući. Toliko je učestalo da ja jedno vreme nisam htela ni da idem kod tebe. Sve oko sebe, svoje ukućane  si  pravdala:

– nisu oni to, ma ne, nikad ranije ništa tako nije bilo, oni su uvek znali gde ja šta ostavljam,  znaš bio je ovaj ili onaj……

Nisi me slušala.

Došlo je i prvo tvoje saznanje da ti je unuk ukrao i to ne baš male pare iz kuće. Saznala si konačno. Unuk ti je postao lopov. I tada, i tada sam ti govorila:

– Nije još kasno, prijavi ga,   zbog njegovog dobra prijavi ga,  mlad je još, neće to tako strašno biti ali on mora da shvati da ne sme nešto kažnjivo uraditi a ostati nekažnjem. Znam nije lako, ali ako sad to oćutiš, kreniće……  Znam, shvatam, tvoja je krv, tvoj unuk, nije ti ni malo lako, ali……

Nisi me poslušala.

Kradje su se nastavile. Zatim su počele priče. Jedna tvoja prijateljica ti je rekla da je i kod nje bio……. druga prijateljica ti je rekla, treća……

Ti si se razbolela, bilo ti je sve gore i gore. Radila si kao crnac, a sakrivala svu svoju muku, ćutala, pognute glave si počela ići ulicama, grizla si se, nastavljala još više raditi. Trebalo je sve to nadoknaditi, trebalo je pored toga i živeti, a ti si ih sve tako lepo naučila. To će mama, baka, to ćeš ti….zaboravljala si koliko godina imaš. I razbolela si se.

Nisi shvatala da te kradje nisu samo zbog para kao para. Ne,  njemu ništa nije trebalo. Imao je sve. Njemu su pare, na žalost trebale zbog droge. I to si govorila:

– Nije istina, ne bi moj….. sve dok u jednoj svadji izmedju vas nije skočio na tebe, sve dok te nije isterao iz sopstvene kuće.

Otišla si na operaciju tada. Iz bolnice nisi smela svojoj kući, došla si kod nas. Ok, moja si, drage volje sam te prihvatila. Šest meseci smo pričale. Iz noći u noć, iz dana u dan. Mislila sam da si počela shvatati, da si razumela, da ćeš sada konačno probati pomoći svojim najmilijima kojima  je pomoć zaista bila potrebna. Da ćeš uraditi pravu stvar.

Zvali smo socijalnu službu, zvali smo policiju, zvali smo bolnicu. Uradili smo tada sve što je bilo moguće i sve što je zaista bilo potrebno. Kćerka je otišla na lečenje, unuk takodje.Ti si se vratila u svoju kuću. Medjutim, borba je tek trebala da počne.

Zašto me i dalje nisi slušala, zašto nisi imala snage, zašto se nisi i dalje borila za njih?

Nakon mesec dana prvo si otišla u bolnicu i potpisala za svoju kćerku da je puste kući. Ti si bila pametnija od doktora. Posle si uradila to isto i  za svog unuka.

Sada imaš još veće probleme. Kćerka ponovo viče, maltretira te, unuk, e on,  krenuo po starom. Zadužio te je još više. Unovčavao je čekove po prodavnicama, po benzinskim pumpama. Nisi mi verovala da to  on radi. Ovog puta si prijavila policiji, misleći da si negde izgubila, da si……… i  klupko se počelo odmotavati. Na sreću ili nesreći, više ne znam ni ja. Neke pare si čak uspela i povratiti, ali je sad policija radila svoj posao. Ubrzo, tvoj unuk je završio u istražnom zatvoru.

O Bože,  teško mi je i nastaviti, ali veruj mi, draga moja rodjako, volim te, mnogo te volim, ali, nemoj mi zameriti,  ova priča može nekom otvoriti oči. Neko se od tih mladih ljudi možda još uspe uz pomoć svojih roditelja  vratiti  na pravi put. I zato mi nemoj zameriti. Znam da mi ti misliš da je ovo moje piskaranje gubljenje vremena, sigurna sam da te čak i nervira što znam sedeti po celu noć, ali, ja sam ubedjena da se iz svake priče može izvući pouka, da svaka priča može doprineti da neko progleda, da ………ne nije ništa besmisleno,  i ne nije puko gubljenje vremena. Ali da nastavim.

Kada se vratio iz zatvora, iako  ima oca i kuću, ti si ga ponovo primila kod sebe. Mislila si tako je najbolje. Svaki dan se sve više i više ljudi javljalo koji su bivali prevareni, koji su ti govorili da su mu dali, koji su ti govorili tamo i tamo desilo se to……znaš čuli smo da je bio i on medju njima…..

Vikala si:

– Ne on se opametio, on se izlečio, znaš Vera,  dali su mu neku inekciju i on sada više ne sme uzimati……..ma kakva droga…… ako uzme on će umreti…….. joj……..draga  moja.

Šta da kažem više? Koliko li si puta samo nazvala nas i molila da moj muž dodje, ali odmah da dodje i da bude pored tebe jer se bojiš, jer te je strah, jer….. koliko puta si se uverila da i dalje uzima drogu a opet zatvarala oči, koliko si puta morala poverovati svojim prijateljicama…….a opet ništa nisi uradila.

Postajalo je sve  gore i gore. Sada tvoj unuk više ne može biti zaplašen. Sada je otišao na izdržavanje veće kazne, sada ……ti ni socijalna služba…….ni policija……ma svi su počeli govoriti:

– Šta vredi kad će ona sutra ponovo doći i izvući iz bolnice, potpisati…….kad će ona sutra opet reći ne nije on to…..bio je tada kod mene…….nije mogao……pokrivaće ga…….kad će ona sutra reći ne nije digao ruku na mene……..kad će ……

Dragi posetioci ovog mog bloga. Vama se obraćam, Vas molim, svi Vi koji ne daj Bože primetite nešto, bilo šta čudno  kod svoje dece, unučadi, Vama kojima je neko možda već skrenuo pažnju, Vama koji ste saznali, videli…… nemojte zatvarati oči. Nemojte odbijati, negirati i pored svih dokaza, nemojte misliti da su ljudi koji vam ukazuju na ovo ili ono Vaši neprijatelji, nemojte!  Nemojte jer može biti kasno!

Pronadjite način da svoje dete kontrolišete a da ono ne izgubi poverenje u Vas  jer tek tada Vam se neće poveravati a poverenja mora biti.  Pričajte, družite se sa svojim detetom jer ćete tako steći još veće poverenje. Na svaku promenu reagujte. Pronadjite, saznajte uzrok. Deca u pubertetu se menjaju, medjutim uvek postoji razlog. Ili su  nezadovoljna Vama pa žele skreniti pažnju na sebe, ili su upali u loše društvo, ili se drogiraju, ili su pak samo nesretno zaljubljeni, ili…….

Navela sam samo neke razloge. Naravno ima i onim „bezazlenijih“ ali morate reagovati da ne biste  postali nemoćni, da ne bi postali samo nemi posmatrači, da ne bi postalo kasno, da se od tih bezazlenih i naivnih stvari ne bi pretvorilo u nešto na šta više nećete moći uticati.

Vaše dete je zavredelo Vašu pažnju, zavredelo je da izraste u dobrog čoveka, ženu, zavredelo je da izadje na pravi put. Vi, pravim reagovanjem  morate biti pametniji od njih, morate biti čvrsti,  istrajni i morate verovati stručnjacima. Bez njihove pomoći, sami,  ipak teško ćete šta promeniti.

MLADIMA PORUČUJEM:

24 responses to this post.

  1. Verujem da imaš dobru nameru, ali iznošenje tuđih privatnih stvari ovako javno nije baš uputno.

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 00:16

      O ovakvim stvarima treba i mora da se priča. Kod nas se održavaju i tribine sa takvim temama, gde, mada malobrojni, ipak pričaju i iznose sve ono kroz šta su prolazili. Nije im lako, ali su svesni da svojom pričom mogu nekome pomoći. Ova priča je napisana sa odobrenjem jedino pod uslovom da ne navodim imena, iako ona lično misli da je ovako pisana reč na netu gubljenje vremena, da neće doći do pravih čitaoca, onih kojima je namenjena . No moje je da pokušam. I zahvalna sam joj na tome.

      Одговор

  2. Tog zla se najviše plašim…

    Одговор

  3. Nema veceg zla, nema! Droga je dostupna na svakom cosku i nije skupa, uzasno se bojim toga.
    I ako se primeti da je dete pocelo da se drogira, sta uraditi tada? Vezati za radijator? Pricati, ali ono ne cuje…ko je pametan?
    A tvoja rodjaka je mazohista, a opet ko zna kako bi mi postupili, lako je srati sa strane…ne dao Bog nikome takvu sudbinu!

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 15:37

      Mnogo smo propatitili i mi sami uz nju. Šest meseci je ona bila u jednoj a nas petoro u drugoj prostoriji zato što nije smela žena otići svojoj kući. Moj suprug me je upozoravao šta će sve biti. Govorio je da će ona uvek u najgorem momentu odustati jer to radi 99 % porodica. Tako bi i bivalo.😦
      Što je najtužnije kada je sve to počelo, kada se još moglo sprečiti pravim delovanjem ona nije želela čuti istinu. To je valda ono najgore jer dok je koliko toliko shvatila šta se dešava bilo je na neki način kasno. Odnosno, ne želim reći kasno, Bože sačuvaj, nego mnogo teže.

      Одговор

  4. Prihvatila si se Sizifovskog posla. Nisam pametna u ovakvim situacijama. Pogotovu što sam bila u jednoj sličnoj ( nisu mi rodjaci,ali sam ih volela kao svoju familiju) ,ali sve što sam govorila iz najbolje namere ispade na kraju loše. Povukla sam se, ne želim više da učestvujem ni mišlju ni rečju ni postupcima…Ono što je bilo i koliko je bilo do mene uradila sam.Za dalje ne mogu da se brinem…na takav način više. Nekada se neda jednostavno nekome pomoći na drukčiji način no puštanjem i suočavanjem sa posledicama koje su nastupile činjenjem onoga što nije trebalo ili nečinjenjem onoga što je trebalo. Porodična kataklizma…

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 15:46

      Perlice u pravu si na žalost. Kad god bi se neko novo „sranje“ nemam drugi izraz dogodio, ona bi me slušala. Klela se da neće više dozvoliti, da će ga prijaviti, da…..nek je prošao samo jedan dan već bi menjala odluku. Dolazio bi on i na naša vrata samo na svu sreću par puta, nije smeo zbog mog supruga, a iskreno da ti kažem nije mi bilo sve jedno. Ta moja rodjaka i moji mali unuci su znali nekad ostajati sami u kući. Ludela bih tada dok ne bi neko od nas se vratio. Ne smem ni pomisliti šta se moglo desiti.
      Iz ovog vidiš koliko smo joj hteli pomoći. Medjutim, kad se uspela konačno vratiti u svoju kuću nakon mesec dva počelo je sve iz početka. Što ti kažeš ja zaista nemam više snage i ne mogu se uplitati ni zbog sebe ni svoje dece. Samo, pitam se da li je to zaista ispravno. Da li se sme tako dići ruke od……

      Одговор

  5. I društveni poraz, zaboravih da dodam…:-(

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 15:50

      Moram priznati da su u prvom momentu sve institucije zaista imale sluha i pomogle maksimalno koliko su mogle. Medjutim, naša neuropsihijatrija je otvorenog tipa i nije uopšte problem bukvalno „išetati“ iz nje, što je on i uradio nakon dve, tri nedelje, već se i ne sećam tačno.

      Одговор

  6. Posted by Ivana70 on 20. јул 2010. at 20:51

    Нико од нас не зна како би поступио, да се нађе у таквој ситуацији.То је зачаран круг. Зид.

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 23:17

      Ne znamo da, i ne mogu osudjivati, ali ovaj konkretni slučaj sam ubedjena da se mogao sprečiti jer se primetio sam početak. Samo da se u tom momentu nešto preduzelo. Nije se smelo negirati i čekati.😦

      Одговор

  7. zalim roditelje verujem da je njima najteze, ma koliko i oni imali udela u losem usmeravanju dece😦

    Одговор

  8. ja opet moram situaciju posmatrati sire
    obzirom da problem nikad nema resenje u ravni u kojoj ga mozemo posmatrati, znaci da je jedino resenja na „visem“ nivou… ti si uradila sve cega si se setila… i bilo je nedovoljno!
    droga je na nasim ulicama dostupna zato sto policija ove drzave ne radi svoj posao valjano!
    droga je dostupna nezreloj deci na svakom koraku… na ulici, u skoli, bilo gde!
    nece mi valjda neko reci da se tu nista ne moze ?!
    sa roditeljima koji cesto moraju i po dva posla raditi da bi obezbedili osnovne uslove za zivot, deca su prepustena medijima i ulici… ne zna se sta je gore!
    skole kao vaspitne ustanove su potpuno izgubile svoju ulogu, roditelji su nemocni i nestrucni…. ostavili smo decu na cedilu!
    ova vlast preduzima sve korake, samo ne one koje su jedino delotvorne: ukloniti drogu sa ulice!
    ova zemlja vise nije bog zna koje velicine pa da policija ne bi mogla da savlada problem narkotika!
    ono sto je katastrofa, to je pitanje zasto se drogama ne stane na put, kome to iz visih krugova ide u korist (ili dzep!)
    da se ekonomija ove zemlje pokrene, kao sto bi mogla da vlasti hoce (!), porodice bi lakse zaradjivale za zivot, roditelji bi imali vise vremena da se bave svojom decom … svi ovi problemi bi bili manji…

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 23:31

      Ja nisam zaista mogla ništa više. Detalje ipak ne bih ovako opisivala.
      Kad pišem o nečumu pokušavam uvek na primeru govoriti a što se ovoga primera tiče krivci su isključivo roditelji i loše društvo.
      Dečko je počeo raditi, imao je super platu i oko sebe je skupio sve „tatine sinove“ koji imaju novaca a on kako bi se uklopio u to društvo, jer je njegov tata „samo radnik“ eto krenuo je stranputicom.
      Ne možemo uvek i u svemu gledati i optuživati druge. Njegov tata se odavno razveo, mama da ne pričam….. on nije imao nikoga s kim bi pričao osim sa bakom. Po meni tu su prvo krivi roditelji jer su ostavili dete u najgoroj dobi.
      Što se tiče policije i ona je ovde odradila svoj posao. Baka, jadna, kad bi bila „napadnuta“ mi zovemo policiju. Ljudi dodju a ona odustane od prijave. Ni oni nisu zaista ništa mogli u takvoj situaciji. Da ga na samom startu baka nije toliko branila i štitila, da je on video da neće proći nekažnjen možda bi bilo sve drugačije. Medjutim to je godinama trajalo i sad je kasno.
      Ja ne kažem da sam potpuno u pravo. Ko zna kako bi mi reagovali, ko zna šta bi se desilo da je recimo on živeo u normalnoj porodici gde bi se tata zapitao šta mu radi sin, ko zna kako bi sve bilo da ……….. Ovde zaista ima mnogo mnogo propusta.

      Одговор

  9. Čovek misli da će ljubavlju izlečiti dete koje upadne u takve probleme. Epa da je bilo dovoljno ljubavi to se ne bi desilo. Koliko prave ljubavi su takva deca imala? Imala su sve drugo samo roditelje ne..takvi roditelji ne mogu ni da ih izvuku.

    Danas ima svačega, ali mi kao narod moramo da shvatimo nekoliko stvari.. za pomoč se treba obratiti kod prvih problema, ako ih ne rešimo sami, nije sramota otići sa porodicom kod terapeuta. Neka priča ko šta hoće.
    Gledam takve porodice, decu roditelje, svi nesrećni ali im nema povratka, nisu hteli da čuju na vreme..oće da ih olaje komsinica Mica.. kuku lele, idemo kod psihologa.

    Nisu otišli, ali su zato mnogo puta bili u ustanovama za odvikavanje najgore vrste, tražili ih pod mostovima i u najgorim rupama i skoro su otišli po sveštenika…dalje nema😦

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 23:39

      Potpuno si u pravu. To je prava istina. Tata ovog deteta je odavno u penziji, mogao je …..ali njemu je bolje sedete sa prijateljima u kafani nego vaspitati svoje dete. Majka, pak nije bila sposobna, jer je i njoj bila potrebna pomoć.
      Kad sam ja počela govoriti bilo je: kuku lele o čemu ti pričaš, kad su drugi počeli govoriti po nekom pravilu oni su uvek lagali, jer su zavidni, jer su….
      Zato ću ponoviti. Marouk u pravu si. Uvek, ali uvek, svi mi, moramo budno pratiti, bdeti nad svojom decom i reaguvati odmah u slučaju potrebe i na najmanji sumnjiv znak.

      Одговор

      • Sećam se jutra kad je moja majka upala u sobu sa naduvenim licem i molila me da joj otvorim neki svoj neseser koji se zaključava.
        Nije imala šta da vidi sem dnevnika, koji bi inače možda i želela da pogleda, ali toga dana nije..

        Smirila se tek nakon sat-dva i priča mi kako me je sanjala da ležim na krevetu, mislila je da umirem ali je videla tragove igala i kaže da taj moj pogled nikada neće zaboraviti.
        Preplakala je dan. Veče pre je gledala neki film koji je verovatno bio okidač, ali sećam se da je prva moja reakcija bila potpuna zaprepašćenost, jer nikada nije bila toliko preplašena.
        ISkreno, ni ja nikada neću zaoraviti takvo njeno lice a ni razgovore i način na koji sam probala da je smirim tog dana

        Nema komunikacije među decom i roditeljima. Boli to.
        Normalno je da se svaki roditelj boji. E sad… pitanje šta stvarno radimo da do toga ne dođe. A stvarno se može SAMO voleti i biti tu za dete. Nema tu neke filozofije.

      • Posted by verkic on 20. јул 2010. at 23:58

        Za decu je zaista potrebno biti uvek tu, prisutan, navesti ih da pričaju. Ujedno sebe moramo naterati i da slušamo a ne odmah da kritikujemo. Ja sam recimo ostala sama sa svojom kćerkom takodje u najgorim njenim godinama. (16 je imala).
        Dozvoljavala sam joj da izlazi. Jeste da nisam nikad spavala, ali sam naterala sebe da joj verujem. Svojim poverenjem sam postigla to da su mnoge njene prijateljice dolazile kod mene kad su imale nekih problema.
        Jedno veče sećam se, vratila se iz grada nakon sat vremena samo. Pitala sam je: – zašto, zar nije bilo lepo? Odgovor me je uplašio. Rekla mi je: – ma nemam gde da idem. U kafićima se već na vratima oseća droga. Svi puše mama. Zaprepastila sam se.
        Ona to meni ne bi rekla da nismo imali takav odnos kakav smo imali. To je ta komunikacija. Nedostatak nje roditelji nemaju s čim pravdati zaista. Vremana za svoje dete se mora imati.

  10. Da!
    To sam i ja jednom ocu rekla..nemam gde i nemam sa kim.
    I nije se retko dešavalo da oca vučem na proslave i folklorske nastupe, samo da znam sa kim se vraćam kući i da ima ko da mi pritekne u pomoć ako neko pokuša da me prisili na bilo šta.

    A mnogi su izginuli vozeći se sa takvim društvom

    Одговор

  11. Posted by AnaM on 21. јул 2010. at 07:05

    Na svetu ima nas svakakvih, hteli ili ne, mislimo da bi mnogo puta mi bolje postupili. Čudimo se kako ne može neko da savlada svoje probleme…
    Priča je drastično iznesena, u stilu, kako se neko ne bori za svoje.
    Dok sam je čitala mislila sam: kako sam ja srećna imam divnog muža, moja deca su najpametnija, najlepša, nije što je moje, ali ja sam stvarno realna. Ja sam sposobnija od mnogih na poslu, i zato napredujem, moja kuća je uvek sredjena, sve dubi, a sigurno, ako ne najbolja, medju prvim sam kuvaricama na svetu. Ne verujem da i drugi sve vide tako:)) I naravno, karikiriram, da neko ne misli da sam to ja…daleko sam od te slike:))…
    Život nije crno ni belo
    Svi žele sve najbolje za svoje
    Mnogo puta ne uspemo u svojim htenjima i željama… i ne mora biti da smo samo mu krivi…

    Одговор

    • Posted by verkic on 21. јул 2010. at 11:06

      Život nije crno beo, to je tačno. I ja sam verovatno mnogo grešaka u životu napravila kao i svako jer uvek je moguće bolje.Ovde je samo jedna stvar upitna i to naravno govorim bez osudjivanja, jer na to nema niko prava pa ni ja, a to je da li svojim ne činjenjem i zatvaranjem očiju pred problemima radimo najbolje što možemo. Po meni sigurno ne.

      Одговор

  12. Posted by AnaM on 22. јул 2010. at 20:56

    U pravu si, svi pravimo tolerantne greške.
    Nemamo prava da ugrozimo majmunskom ljubavlju decu ili one koji su nam povereni.
    Narkomanija je zlo koje ima nesagledive posledice, ne samo za osobu koja uzima narkotike, nego i za njegovu porodicu, okruženje…

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: