Život je ipak prelep!!!

Odakle početi, kako napisati i preneti svoj život, bez skrivanja, laži pretvaranja. Svako od nas čitajući jedan tekst  ima svoje vidjenje, protumači ga na svoj način i zato nije nimalo lako pisati ovakve o ovakvim temama  pogotovo, a da se krivo ne shvate.

Ovim tekstom želim mnogo reći, želim izneti sve ono što sam htela vremenom, polako, jednim po jednim postom. Skrećući pažnju kako na lepe, tako i na ružne stvari koje nam se dešavaju, skrećući pažnju na one dane kad ne mislimo  ni o čemu kao i na one kad se ubijamo od posla ili patnje nanesene nam od svih onih koji to rade, namerno, ne namerno, smišljeno ili…..

Vaša džepna venera će  u jednom postu  probati ispričati  celo svoj  život. Kratko, bez ustručavanja, bez ulepšavanja. Nakon toga da li će biti više potrebe pisati, zaista ne znam,  u prvom momentu sam razmišljala ……. sada dok sedim pred tastaturom, dok mi se pred očima  redjaju svi Vaši predivni komentari, dok vidim sva Vaša lica….. ne znam imam li na to pravo ……

Rodjena sam kao treće dete u porodici. Deset  godina nakon moje sestre, naravno, nema potrebe reći da  sam bila ne željeno dete. Otac alkoholičar, već tada je bio u penziji (rodjen 1913) ja rodjena 1960,  majka (1929) nije radila nikada. Nije smela, jer Bože ko zna šta bi ona tamo…… Bila je prelepa.  Od malena gledala sam i slušala….. možete samo zamisliti šta sve.

Tata je umro davne 1978 godine i na groblju sam bila svega dva puta za ovo vreme. Neka me osudjuje kako ko hoće, ali ja i danas vidim slike,  grozne…. vidim kako  tuče majku, kako je….nakon čega je tera da mu sedne u krilo i peva. Imala je prelep glas. Ja mala, još ni u školu nisam krenula,  gledam….pamtim….i danas pamtim.

U školi sam bila odličan djak. Obično to tako i biva. U životu mora biti bar kakve takve ravnoteže. Želja mi je bila posle osnovne škole da upišem medicinsku. Ali, tata, opet tata,  nije mi dozvolio, nije želeo da ja gledam „gole ljude“ kako je on to govorio: –  dok sam ja živ, ti nećeš…….

Sve ovo sam želela polako, post po post da prenesem, da kažem, da pokažem svima kako se treba boriti, na koji način reagovati na sve vrste nasilja kojih je sve više nažalost. Ko to može bolje od nekog ko je doživeo, ko nije pokleknuo, ko je…… Psiholozi, psihijatri, sociolozi, svi stručnjaci ovog sveta mogu…. samo mogu li se oni baš staviti u kožu nekog…..ali idemo dalje.

Nisam to htela više trpeti, htela sam se izboriti za nešto što želim, što volim, želela sam lepši život. Nakon IX i X razreda (bila sam prva generacija nesretnog školstva) udala sam se. Nije mi to bilo baš pametno ni najbolje rešenje, ali ja nisam tada videla bolje. Ko bi mogao bolje pričati današnjoj omladini da za sve postoji vreme, da nije rešenje iskočiti iz jednog da bi uskočio u drugo možda gore…. od nekog ko je pogrešno uradio, od nekog kome nije imao ko dati savet…. od nekog…. ali idemo dalje.

Moja želja za učenjem, već tada je bila velika. Zaposlila  sam se odmah, morala sam, treba doneti koji dinar u porodicu. Kako jesti, ako…..kako kupiti nešto ako….. Zaposlila sam se na neuropsihijatriji, čistila samice pacijenata koji su me  ne retko napadali, kojih sam se bojala ja sa sedamnaest godina, koji….. ali morala sam raditi. Svekrva u penziji, svekar u penziji, dever koji nije radio. Raditi se moralo.

Nisam se htela zadovoljiti onim što mi  život nameće. Upisala sam srednju ekonomsku školu. Redovno,   svaki dan pohadjala časove,  učila, radila….. došla je i beba. Stizala sam sve.

Bilo je tu svega i svačega, od svadja i stalnih pitanja: – zar moraš baš svaki dan da ideš u školu, naučićeš ti i ako……bilo je tu i vijanja i napada jednog profesora koji je želeo meni samo „dobro“ do toga da ne bih ni maturirala zbog njega da nisam tražila komisiju,  da se nisam i tada borila iz sve snage …….. da….

Ko bi bolje mogao pričati o tome našta sve mladi, studenti nailaze i šta im se sve nudi da lakše završe, da dobiju….. od nekog ko je to preživeo, doživeo, od nekog ko je to odbio, ko se zbog toga namučio i ko je izašao kao moralni pobednik….. ali idemo dalje.

Prvi posao,  posle drugi, treći….. svaki na svoj način pružao  mi je ono preko potrebno znanje i iskustvo. Upijala sam sve, zapisivala, pamtila.

Sa dvadesetak  godina počela sam raditi u knjigovodstvu. Ja komercijalista, koji je znao samo ono nešto osnovno, došla ni manje ni više nego na završni račun. Kad se samo setim.  🙂  Sedim ko blesava, ma šta blesava, glupa, nemam blage veze ni o čemu, svi nešto pišu, računaju, a ja? Pitam, stariju ženicu, koga ću mislim ja nego nekog ko ima velikog iskustva,  a ona meni :- ma ko je meni pokazivao. 😦

Tu se ja prvo u WC-u isplačem, te tako olakšane duše besno vratim u kancelarilu ne govoreći nikome ništa, uzeh registratore od prošlih godina nadjoh iste „papire“ kao i te koje je „koleginica“ ispunjavala te sabiraj, oduzimaj, gledaj u kojoj  koloni  šta piše. Zajapurena, ljuta, al’ uporna  završi ja svoj posao.  Odradi sve potrebno.

Kasnije, odeljenje plana i analize,  zanimljivo. Volela sam one tabele, rastere, volela bih završeno gledati, bila bih ponosna na svoje analize…… Pravna  služba nakon toga, fabrika u izgradnji, prave se novi akti, pišu  se pravilnici, sistematizacije radnih mesta.

Neko kao ja, možete i zamisliti moju želju da se dokažem i na tom polju. Kasnije u drugim firmama često sam bila u situaciji praviti razne ugovore, niko nije bio bolji od mene. Pravnik nisam, ali sve ono kroz šta sam prošla dalo mi je mnogo više znanja  koja sam i te kako koristila.

Ko bi mogao bolje od mene pisati mladima o raznim poslovima, o situacijama u koje mogu da zapadnu, ko bi ih bolje uputio kako i na koji način se izboriti s’ trenutnim ne znanjem, ko bi bolje mogao pisati o tome koliko je edukacija potrebna, koliko značajna……ali idemo dalje.

Prvi brak, mlada, ne znam ništa, nas puno, moja želja svakome ugoditi, održavala je tu zajednicu nekako  16 godina. Dok je svekar bio živ,  te išao tražiti svog sina kad ne bi došao kući,  funkcionisalo nekako. Medjutim, niko od nas nažalost ne može živeti večno. S njegovim odlaskom promene su bile ogromne.

Ćutala sam, trpela mnoge stvari sve dok…. dok nisam videla muževljevog  sina koji je tad već imao osam meseci. Nisam ja verovala pričama, nisam želela sumnjati, jer Vera je neko  ko uvek bez ikakve rezerve slepo….. ali eto dokle je to verovanje dovelo…..

Ko bi mogao bolje pričati velikoj zajednici, o uklapanju u takav život na koji smo ponovo sve više nas prisiljeni , o životu sa više generacija u istom stanu, ko bi bolje mogao pričati o poverenju, prevarama……. no idemo dalje.

Majka se razbolela od teške bolesti. Jasno mi je stavljeno na znanje da ne može živeti više od 6 meseci. Napustila sam tada dobro plaćen posao, jer nisu imali sluha, nisu hteli….ostala sam sa njom, sama.  Bila sam ćerka,  lekar,  prijateljica,  neko ko je pevao sa njom kad mi se pevalo nije, ko se smejao kad mi se smejalo nije. Bila sam neko ko nije spavao šest meseci. Sedela bih pored njenog troseda, držala je za ruku, i na svaki njen pokret bih…..

Svu svoju uštedjevinu uložila sam u majčinu kuću. Želela sam za života napraviti joj ono o čemu je  sanjala, ono što nikad nije mogla a želela je više od ičega.  Želala je staviti na kuću sep, želela je betonirati dvorište, želela je napraviti kupatilo, želela je staviti pločice u predsoblje.

Ponosim se jer sam uspela. Za svo to vreme, pored svega umrla je sretna jer je njena kuća na kraju bila ono za što je živela svo vreme. Uspela sam je jednom čak okupati i u novom kupatili, sedela je u stolici u dvorištu i rekla: – sada bar ti jednog dana nećeš morati čupati travu izmedju onih nesretnih ciglica. O ovome mogu knjige da pišem, ali verujte nije nimalo lako. Zato  ću …….

Njen deo kuće je prepisala na mene. Došao je sudija, zapisničar, bila je njena rodjena sestra tada tu, bio je moj advokat. Sve regularno. Sve po propisu.

Nakon njene smrti, kako to obično biva,  oni koji najmanje zaslužuju, koji imaju neko svoje mišljenje, koji su iz nekog samo njima znanog razloga povredjeni,  tuže. Hoće nešto što  im po rodjenju pripada, ali….. zaboravljaju ljudskost, zaboravljaju želje onih kojih više nema, zaboravljaju…..

Sud je trajao dve godine. Nisam želela ići. Nisam se želela boriti. Sve što sam uradila uradila sam zbog majke. Bilo mi je ružno, odvratno,  dokazivati, bilo mi je strašno…..ma ne ne treba mi ništa. To je ova džepna venera.

Kuća je prodana, jedno od troje dece se za to jako borilo, drugo dvoje dozvolilo……I uradila bih ponovo isto.

Ko bi bolje mogao pričati o humanosti, o požrtvovanosti, o hrabrosti, nesebičnosti, o danima koje…….. ko bi bolje mogao pričati  o pohlepi, o ……. ali idemo dalje.

Dve godine sama. Još uvek mlada, ponovo  zaposlena, sada kao komercijalista. Putovanja, druženja, večere, muzika, situacije gde ljude upoznaš na sve načine, gde vidiš toliko toga…..

Drugi brak. Strast, ljubav, borba sa rodbinom zbog razlike u godinama, nemaština ali razumevanje. Godinu dana idealnih, dve godine muke, batine, šamari, poniženja…..

Neko ko je rodjen u oktobru, neko ko je Vera Druga osoba – mala astrološla igra shvati da se ponovo, ipak, bez obzira na sve,  vredi boriti. Zar nisam kroz  život koji sam do sada vodila postala još jača, zar nisam ja sposobna sebi konačno……..

Jesam. Naravno da jesam. Strpljivošću, ljubavlju, ogromnom svakodnevnom jubavlju prebrodila sam i te dve strašne godine mog života. Sada, zadnjih osam mi je prelepo.  Izborila sam se za to. Sada imam ljubav o kojoj sam pisala. Sada sam još jača, još veću snagu imam, jer sada kroz život ne idem sama. Sada nas je dvoje. Nas dvoje se borimo preživeti, borimo se za moju unučad, pružamo njima onu ljubav koju može preneti samo neko  ko je prošao sve ovo o čemu sam pisala.

Nakon svega ovoga ima li smisla više uopšte bilo šta pisati? Ovaj blog post počela sam pisati s’  mišlju to je to, tu je sve i…… Tada pročitam naveden Charolijim blog post. Od svega komentarisaću samo CITAT:….Ove osobe su tipičan primer timskog igrača, ali ponekad naivno očekuju previše od ostalih. Pokazuje veliku osetljivost prema socijalnim problemima i uopšte prema društvu u celini. Često radi bez razmišljanja poslove koje bi mogli i drugi da završe i zbog toga mora zaštiti sebe od drugih koji bi ponekad hteli da je iskoriste….

i dodajem : da ja jesam timski igrač. U stanju sam mnogo i mogu mnogo. Započela sam veliki posao. Našla predivne ljude, istomišljenike, imamo iste vizije, ista razmišljanja. Borba će nam biti zajednička. Koliko će ko raditi nije uopšte bitno, znam da ću ja mnogo i hvala ti Charolija na tome i na svim onim lepim rečima (to zvezde kažu ali….ti si napisala).

Kroz sve ovo napisano, sve što sam Vam rekla pišući bez imalo skrivanja,  bez ulepšavanja, bez skromnosti, možemo uporediti koliko astrologija može reći  o svima nama.

Danas, baš ovog dana,  razmišljam o svemu, svom životu, svom reagovanju, svom onom što je Vera. Htela sam stati s pisanjem, naučena da u svemu čega se dohvatim moram biti najbolja a znam da ovde to nisam. Ima ponešto i dobrog da se ne lažemo ali ima i onog što….. tada sam pročitala odgovor na moj komentar kod NikiBGD. Šta reći na CITAT: – Dodala bih još jednom ono što sam već više puta rekla – tvoja strast se jasno pokazuje kroz tvoj trud na blogu. Svaka čast i hvala na tome.“

Imam li sada pravo ……….?

Da nabrajam sve divne ljude koje su mi bili podrška, koji su mi davali snagu onog trenutka kad mi je bila najpotrebnija…. kad sam razočarana……. Koliko bi samo morala nabrajati. I nabrajala sam, mnogo puta, uvek s’ velikim zadovoljstvom jer svi ste Vi to zaslužili. Zato i pišem o svima, zato za mene #pratiblogere i #pratipetak ima mnogo veću vrednost nego što bilo ko i pomisliti može.

Borislava (linkovala sam twitter nalog stomatolozi, ali tako sam Vas upoznala),  za Vas mogu samo reći da ste zaista divna osoba. Vaša bezrezervna podrška govori sve o Vama. Na Vaš zadnji komentar zaista ne znam šta bih napisala, sem da će džepna venera i dalje, bez obzira na sve  postojati.

Da li će pisati ne znam, ali blog će ostati, to obećavam. Vaše reči: – Vreme je da se ja vama zahvalim što postojite, Vera mi ne dozvoljavaju drugu mogućnost. Jedino na  njega nisam odgovorila (znate da na svaki,  baš svaki komentar odgovaram,  jer i to je Vera i prepoznaje se i po tome), ali ….. zato je ovaj ceo post napisan prvenstveno zbog Vas. Vašeg verovanja, Vašeg čitanja nekog ko piše samo obične životne priče, ko ne ume često iskazati na pravi način ono što bi želela, ko nije vičan pisanju, ko pravi i more pravopisnih grešaka, ko samo  pokušava…..

Rekoh ja na početku da mi je bila želja o svemu ovome iznesenom sada u jednom postu,  pisati polako, deo po deo, medjutim počele su se dešavati i neke ružne stvari. Zato sam rešila ovako odjednom reći, pa dalje, videćemo šta će život dalje doneti.

Želim istaći samo jedno. Ni jedna jedina reč nije napisana da bi izazvala sažaljenje ili ……. Sve  ovo je samo život jedne obične vage koja ima izuzetnu snagu, volju, koja i dalje veruje ljudima, koja voli svako živo biće, koja ne ume da mrzi, koja zna da živi i kad drugi ne bi imali za to ni snage ni želje.

Na samom kraju, jedna slika  juče snimljena. Uskrs, dan proveden  kod moje tetke (i ona se zove Vera) koja ima 76 godina, koja još uvek vozi audi, koja još  uvek zna „živeti život“ da ne nabrajam dalje i moja želja da i ja budem duha kao ona, da i ja imam snage kao ona jer ni nju život nije mazio, ali joj mnogi mogu pozavideti na mnogo čemu.

Advertisements

19 responses to this post.

  1. Posted by Akija on 5. априла 2010. at 20:37

    Bravo Verkic! Svaka cast na hrabrosti i objavi ovog posta.
    P.S Na slici ste ko rumena jabuka 🙂 pucate od zdravlja 🙂 a tetka izgleda odlicno za svoje godine 🙂

    Одговор

    • Posted by verkic on 5. априла 2010. at 21:09

      Moram ipak priznati, ono rumenilo donelo pivo 🙂 a tetka je Zmaj.
      Hvala Akija, nije bilo lako ali sada se osećam nekako lakše. Pao mi je neki kamen s’ srca.

      Одговор

  2. Hvala vam na lepim rečima još jednom, Vera.
    Hvala i na poverenju u sve nas da objavite ono što ste preživeli.

    Ja imam neki svoj stav o tome, znate.
    Jednom davno sam čitala da je neki (alternativni, ne sećam se) vid „lečenja“ i da se napiše šta vam je neka osoba učinila nažao, pa da se pocepa.
    Onda da se napiše za par dana opet, ali konkretnije, objektivnije, iskrenije, pa da se opet pocepa.
    Onda se tako dođe do jedne savim iskrene, neulepšane, možda i vrlo prljave, možda i jako bolne i strašne, ali verzije koja JESTE baš zaista bila. Onda se ta uništi.

    Kako se sećam, time se smatralo da se postiže mnogo stvari: da se osoba koja piše leči od trauma, da se uči da živi u sadašnjosti – a ne vezana za onaj trenutak patnje, uči se da oprosti drugom, da nekako… „otpusti“ više tu osobu, i – na nekom onako… višem nivou, da oprosti – sebi, i da uspe da voli sebe baš onakvu kakva jeste.

    Ja mislim da se kroz ceo ovaj post vide ti koraci, ta „pisanja“… Dok nije došlo do Vere kakva jeste, a koja može i ume da voli i sebe i druge, pa i nas :).

    Izvinite što sad ovako slobodno komentarišem vas kao osobu, nije mi običaj na blogovima, samo moje prolaženje unaokolo…:).

    Još jednom sve najbolje :).

    Одговор

    • Posted by verkic on 5. априла 2010. at 22:05

      Borislava meni je posebno drago što pišete iskreno i baš tako kako zaista i mislite.
      Verujem da ovo što ste napisali mnogima može pomoći, čak šta više ubedjena sam u to.
      Ja lično nisam nikad pisala ni o čemu. Jesam, doduše kao mala dnevnik i zvala sam ga svaštara.
      Medjutim, sva moja životna dešavanja, ono kroz šta sam prolazila, opisana na ovom jednom postu u par rečenica sam želela kroz blog, vremenom na neki način pišući o njima, pokazati da bez obzira na teškoće može se ostati dobra osoba, mogu se zaboraviti mnoge strašne stvari, izvući pouka i biti još jači.
      Posebno sam htela mladima koji kažu da se u današnje vreme nema za šta boriti, ili ljudima u mojim godinama koji kažu šta bi oni i zbog čega nešto učili, pokazati da uvek postoji razlog.
      Davno sam svima koji su mi nažalost bilo šta učinili oprostila, davno sam sve to ostavila iza sebe, tako da razlog mog pisanja nije zaista to.
      Ovakva, kakva sam sada, bila sam i pre dvadeset godina, samo malo brža, spretnija, hitrija, lepša 🙂

      Kako su se počele dešavati „neke stvari“ koje su meni ružne, kako su se pojavili ljudi koji su počeli ismevati ono dobro u svima nama, a što je meni uvek bio pokretač u životu, ne želeći da tu ogromnu vrednost koja se vidi u mnogim mojim rečima neko ismeva želele sam prekinuti s pisanjem. Medjutim obično sam u svom životu sve započeto završila, bar veći deo toga, te tako htela sam odjednom…. mada to nije to. Čak ni blizu toga. Nije ono što sam zamislila i želela.

      Nastaviću s’ pisanjem verovatno, ali malo drugačijim. Za početak pratiću samo druge, pisaću o blogovima koje vredi čitati, popunjavaću svoju kategoriju „riznica znanja“ odnosno „biblioteka“, pisaću i dalje #pratipetak, a za drugo ne znam.
      Ne želim niko da ismeva vrednosti za koje bi ja i u vatru i vodu, za koje bih ja ……
      Ali opet, Vera je i neko ko zna brzopleto nekad, mada ne često, odlučiti nešto.
      Ne žalim što sam napisala ovaj post, ni sekund, ali pitam se da li baš zbog tog mog iskustva smem ako i jedan čovek-žena postoji kome će možda ono dobro doći, ko će možda izvući neku pouku iz tog mog pisanja stati.
      Eto, već sad pišem toliko da je dovoljno i za članak, šta ću, te samoanalize koliko god mogu biti dobre znaju i ……. 🙂

      Одговор

  3. Sunce ti zarkovo od zivota!
    Mesec u biku ti je doneo tu upornost i postojanost kao i podznak u ovnu, a merkur i venera u skorpiji strast kojom ides kroz zivot, najmanje si vaga, jer da to jesi, bila bi lenja i volela bi ogledalo vise nego `leba da jedes…ali cutim, nisam ti odradila horoskop, nemam volje da ga ikome radim u poslednjih par meseci..pa samo da se malo nadovezem.. cutim 😳

    Одговор

  4. @ Zelena,
    ovo baš nije bilo lepo za vage :).
    Ja što god znam vaga, oni fakat vole da se gledaju u ogledalu, ali daleko veći problem im je – odlučivanje.
    Mati draga, koliko je moja kuma rešavala kakav auto da uzme, moj zet se šest meseci odlučivao da li želi računar ili zamrzivač, a da ne govorim tek o životnim odlukama tipa – koje cipele danas da obujem :))). Ali fini su ljudi, bar ovi koje ja znam. Ako se pomirite s tim da će ići sa 4 kofera na more jer ne može da odluči „tako na brzinu“ (dva meseca ranije) šta sve da ponese… a ponese i flašu jestivog ulja, nikad se ne zna….lol.

    @ Vera,
    to što ima jako mnogo ljudi koji že ismevati ono dobro u nama mene odavno ne tangira, ja sam previše „matora i cinična“, lako ih prikucam, ali me boli kada to vidim na drugim ljudima.
    Imam jednu mladu koleginicu koja kao stomatolog i čovek nema manu, samo što je mlada – sve odradi zaista sjajno, ali se grize i danju i noću da li će to biti dobro, preslišava se da li je gde pogrešila, zove kući pacijente da vidi kako su (ako je nešto ozbiljnije) i slično – mislim, ništa bolesno ni preterano, samo ono što ste i vi opisali, što smo svi kao (savesni) početnici prošli u životu.

    E sad: nju njena porodica ISMEVA zbog toga, i to na baš ružne i zlobne načine. Neukusno je sada da pričam, ali sa svim trudom da shvatim da sam iz drugog doba, meni kao čoveku nikako ne ide u glavu da bilo koga muž, zaova, svekrva itd. ismevaju zbog čestitosti u poslu, zbog savesti, zbog želje da se bude bolji i lepo da pozli čoveku kad sluša…
    I toga je sve više, ovo je samo meni blizak primer, previše ima ljudi koji one dobre, savesne, časne i pametne žele da svuku na svoj nivo, negde u blato.
    Zato je dobro što ste ovo napisali, jer je ovo poema na temu – kako se može „kroz trnje“ ostati Čovek, i to i biti nadalje, ma šta se dešavalo okolo.

    Одговор

    • Posted by verkic on 6. априла 2010. at 14:57

      Žao mi je Vaše koleginice mada sam sigurna da će njena dobrota, pre svega, a potom i profesionalnost i požrtvovanost dovesti „u red“ njenu rodbinu.
      Ne mogu ni zamisliti kako je to, jer bar u tom delu nisam nikad imala problema. Čak šta više i previše su me hvalili pogotovo kad im je nešto trebalo 🙂

      Što se tiče vaga, bar ove vage ajde da probam ukratko onako kako ja zamišljam sebe, moja lična analiza u par rečenica.
      Najmanje vremena provodim pred ogledalom mada uživam kada se obučem i našminkam lepo, jer samo tada se osećam zaista sigurnom u društvu. I spremim se brzo. Za dvadeset minuta znam da se istuširam, isfemiram kosu, našminkam i obučem.
      Što se tiče odlučivanja, e tu znam biti često brzopleta. Mada ja nabrzinu izanaliziram tu svoju odluku, ali veoma često je ishitrena.
      Volim, kako sam već rekla, lepu garderobu i kad negde idem ponesem dosta toga, ali i to uradim na brzinu. Ne volim daviti u smislu ovo ću ili možda ono, nego daj ti i jedno i drugo može zatrebati.
      Na putovanja sam znala krenuti nakon pola sata posle same odluke i to mi zaista nije problem nikad bio. Dovoljno je da imam nešto para.
      Dajem puno svima u svakom pogledu, nikad to ne spominjam više, volim kad me ljudi pohvale za neki dobro odradjen posao, čak šta više zaista se izuzetno ponosim time. Laž i licemerstvo i pretvaranje mrzim iz dna duše.
      Strašno mi je ako nekome nešto dugujem i gledam deset puta to vratiti pa makar na bilo koji način. Volim obradovati prijatelje pa čak i samo poznanike poklonima. Uživam u tome. Volim ih i dobijati, da se ne lažemo i obradujem se jako.
      Eto toliko ukratko o meni kao vagi. Da li su takve i druge ne znam, ali ja jesam.

      Одговор

  5. HAha nemojte tako, ja volem da se oglednem u ogledalu po nekad, a da ga nije bilo ne bih ni shvatila da ličim vise na loptu nego na neko ljudsko biće 🙂
    A za vage – mislim da astrologija vidi samo jedan površni deo, a da one mnogo toga kriju u sebi (što i njih same iznenadi) – primer Vera (pa i ja po nekad) – nekada više liče na škorpije, bikove, vodolije – samo ne na one krhke naivne vage 😉

    Vera, imaš specifičan način pisanja koji ljude uvlači u čitanje a izbor tema je uvek raznolik a uvek šokantan i veoma dobro osvešćuje- šta je istina a kako mi to vidimo.

    Mislim da sam iz tvojih ranijih postova „predvidela“ ovaj – ili kako je tvoj život mogao izgledati.
    Imaš tu zdravu zahvalnost za sve dobro, imaš snagu koja te progura kroz teška vremena stisnutih usana a čim to prođe ti se sabereš i ideš dalje, još srećnija… 🙂

    Одговор

    • Posted by verkic on 6. априла 2010. at 15:03

      Shatila si u potpunosti kakva sam.
      Istina, da nije te snage odavno bih već ko zna gde bila.
      Volela bih jedino da umem mnogo lepše pisati, da imam izgradjen stil, da sam
      mnogo „pismenija“ nego što sam.
      Hvala ti na lepom mišljenju 🙂

      Одговор

  6. Teska prica, poucna ali teska. Nikada nisam voleo da vidim nasilje, pa ni na tekstu. Ja imam neki dojam da su ljudi bolji ako prodju neku patnju, da se prociste kroz taj bol. Na svim primerima sam to mogao da vidim. I verujem! Nista nije za dzabe pa ni cela tvoja prica, mislim da iz toga mozes mnogo da izvuces i upotrebis… Ljudima kao sto si ti sam uvek govorio „Svaka cast“, i nastavicu to da radim. Svaka cast!

    Одговор

    • Posted by verkic on 6. априла 2010. at 15:08

      Vage su malo i tvrdoglave, a ova pogotovo, zato ko zna. Neke stvari su se možda mogle i drugačije odvijati. Medjutim, ne žalim ni za čim u životu što sam uradila.
      A opet da nisam takva kakva sam, kako bih sve to, a napisano je ipak samo delić mog života, mogla prebroditi, kako nastaviti živeti.

      Одговор

  7. Sve sam ti već rekla, a ne rekoh ti da ti i tetka puno ličite ovako na oko, tako da će ti se želja sigurno ostvariti da budeš njenog duha. 😀

    Što se tiče ovog posta, rećiću ti da ja tako rešavam i rešavala sam do sada sve probleme. Napišem, a rešenje i snaga za dalju borbu se uvek nađu negde između redova. 😉

    Одговор

    • Posted by verkic on 6. априла 2010. at 15:13

      Eh da me možeš samo videti u nekim trenucima. 🙂 Ma kakvo pisanje, ja vičem, grebem, ujedam, držim pridike.
      Samo u onim retkim trenucima kad zaista dodje do guše tada i samo jedna reč ili zagrljaj dobrog prijatelja mi izmami osmeh na lice. Vrati mi onu urodjenu valda snagu.
      Ma ti to i znaš već. Hvala ti na tome. Hvala na osmehu, na zagrljaju, na pivu 🙂 hvala na razumevanju.

      Одговор

  8. Verkić nema na čemu, uvek sam ja tu negde. 😉

    Одговор

  9. Ma vage su uzasno tvrdoglave i upravo zato to nikada nece potpuno priznati 😉

    Ma to sto tebi ne izgleda kao stil je zato sto si previse samokriticna. Sigurna sam da bi ljudi koji citaju prepoznali tvoj post medju 20ak tudjih a slicnih 🙂

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: