Let’s talk about…..

Ponosna sam i posramljena u isto vreme. Sretna i tužna i veoma kivna sama na sebe. Da li bih  pri svemu ovom nabrojanom glavu digla u nebesa ili bih nos zabila u pesak? Da li treba konačno da me je stid i sram što živim u vremenu u kojem i mali dečko koji briše šoferšajbne na ulici zna engleski,  a ja,  pored svega,  nisam pronašla način da savladam nešto što je zaista potrebno pa čak  i osnovno  u mom zanimanju?

Htedoh na brzinu napisati sve o čemu u ovom momentu mislim ali ipak idemo redom.

Verujete li u slučajnost?  Ja lično, baš i ne. A Vi?

Pre dva dana jedan od tweet-eva @svetnauke je bio: @verkic Černobilj je jedan a elektrana mnogo. Mnogo toga se promenilo od tad. Vožnja automobilom je mnogo opasnija od nuk. elektrane🙂

Boldovala sam bitno, videćete i zašto.

U tom momentu dobih ideju.   Sledeći moj blog post  biće o vozačima,  vožnji, putevima. Čak sam se svetnauke i zahvalila na ideji za koju rekoh da neće biti o temu o kojoj smo pričali nego nešto sasvim drugo.

Kako sam ja dugo radila kao komercijalista, samim tim se već na neki način podrazumeva da sam mnogo vremena provodila u kolima.  Slušajući svakodnevno o udesima, o nemarnim vozačima, gledajući ih, prvenstveno u svom mestu, gledajući već  i samo njihovo sedenje i držanje za volanom, želela sam pisati o ovoj temi.  Kako se i na koji način nekad polagalo, kako sam ja lično položila, koliko sam provodila vremena za volanom i kako eto za sve ove godine nisam ja lično ni jedan, hvala Bogu, saobraćajni udes imala.

No, hajde, ovde sam malčice,  samo malčice zaobišla istinu🙂 , jer jednom, vraćajući svoje poslovne partnere u njihovo mesto stanovanja,  sam u deliću sekunde zaspala od prevelikog umora te  u  blagoj krivini jednostavno produžila pravo.  Medjutim, na svu sreću niko u tom momentu nije naišao,  skrenula sam samo s’  asfalta i trglo me je drmusanje kola koja su završila u nečijoj njivi. Sve je prošlo zaista bezazleno, karter se „samo“ probušio (vozila sam Ford a on je dosta nizak). Jeste da  je u to vreme kod nas zaista bio problem nabaviti  ga, ali sam zato posle par dana odmah otišla za Beč i Ford bi popravljen.

U medjuvremenum ne napisah odmah taj članak ali desi se nešto drugo.

Pročitah drugi tweet:

Zaposljavamo: Office administrator, pozicija u NS: http://bit.ly/arJsGP PLS RT

Kliknuh na link i pročitavši  konkurs pomislih: onaj posao bi zaista bilo  lepo i zanimljivo raditi. Naravno odmah sam RT-ovala, na šta sam dobila odgovor:

@verkic @NovinarskaPatka @Pedya @jbosnjakovic tnx za RT

@PomocNaPutu Nema na čemu, rado bih taj posao radila

@verkic Posaljite nam CV na mail

U trenu oči su mi zasijale, bejah kao mačka na vrućem limenom krovu (otkud mi ovo poredjenje pade na pamet zaista ne znam🙂 ), da bi već u sledećem momentu spustila glavu i gledajući tupo i žalosno u tastaturu počela kucati odgovor:

@PomocNaPutu Drage volje i dotrcala bih odmah ali nemam jedan od osnovnih uslova (poznavanje stranog jezika) ŽAO MI JE ZAISTA😦

@PomocNaPutu Od srca zahvaljujem i nemam dovoljno reči kojim bih Vam opisala koliko mi je žao.

Kao iskusan vozač dobro znam koliko je neprocenjiva  pomoć na putu u slučaju kvara,  potrebe šlepanja, transporta,  organizacije smeštaja ili prevoza,  zamene vozila……… Znam koliku sigurnost svaki vozač  oseti,  ako je siguran,  da mu je drugo vozilo u najkraćen roku krenulo u pomoć.

Želela sam uvek raditi u Kompaniji  kao što je Atlas Servis.   Želela sam uvek biti deo jednog uspešnog tima a ovo je pre svega timski posao, ali u isto vreme i raditi na radnom mestu gde bih zaista mogla pokazati svoje umeće u preuzimanju inicijative, svoje organizacione sposobnosti, gde bih mogla raditi sa ljudima i gde bi kroz posao moja  ljubaznost, komunikativnost i odlučnost  došli do punog izražaja.

Može li se ovo nazvati samo  igra slučaja? U trenutku kad sam  razmišljala   o  svojim dogodovšinama na putu,  kad sam razmišljala kako bi moje iskustvo vozača ispričano na jedna šaljiv i neuobičajan način možda nekom bili od pomoći, obratila mi se i Kompanija kojoj je osnovni posao pomoć na putu!

Kao njihov zaposlenik znam da bih radeći svoj posao bila zadovoljna jer bi radila nešto što je pre svega veoma odgovorno, nešto  što bi me ispunjavalo,  nešto s’ čim bi se ponosila.

Medjutim, šta da kažem?  Jedan od uslova konkursa je:  –  Odlično znanje engleskog jezika (pisano i govorno).

Ja nažalost ne mogu za sebe reći da sam ni osrednji poznavalac, a kamoli da se odlično služim engleskim jezikom.

Zato ću samo,  reći za kraj budućem Office administratoru, zaposleniku Kompanije Atlas Servis: – Volite svoj posao, radite ga  od srca jer od Vas će to  očekivati Vaši klijenti, a @PomocNaPutu zahvaljujem na pozivu da dostavim svoj CV.

Ovim blog postom još jednom želim pokazati koliko je u današnje vreme bitno povezivanje putem  društvenih mreža. Koliko Vam se u momentu život može promeniti, ali i koliko je važno stalno, neprekidno učenje, nadogradjivanje svog znanja, jer jednom naučeno nije više dovoljno za ceo život.

14 responses to this post.

  1. mislim da nikada nije suvise kasno, ako se ima volje🙂 znam da mozes nauciti, danas ima toliko dobrih kurseva, cak i online, tako da mozes polako, uz virtuelne ucitelje da napredujes dobro. gledaj sto vise tv na engleskom, filmove bez titla… znam da mozes🙂 ne odustaj zbog tako male prepreke!😉 :***

    Одговор

  2. a btw, tu smo i svi mi koji znamo engleski – ako treba pomoc!😉

    Одговор

  3. Verkić, ako imaš volje, popunićeš ti tu rupu na putu sigurna sam !!! Samo kreni🙂

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. август 2010. at 12:59

      Perlice, zaista ću se potruditi, samo da bi se neki strani jezik dobro znao i govoriti i pisati potrebno je ipak vremena, a ja se plašim da vremena baš previše i nemam.🙂

      Одговор

  4. Ne postoje slučajnosti. Kroz život često nam se pokazuju sitni znaci i smernice na koje mi i ne obraćamo pažnju a trebalo bi. Ja to volim da poredim sa znakovima pored puta, (da zloupotrebim Ivu Andrića) ako vozimo ne obazirajući se na njih veći je rizik da ne stignemo tamo gde smo pošli, ali ako ipak obraćamo pažnju šta na njima piše donekle ćemo znati kuda idemo i šta nas na tom putu čeka…

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. август 2010. at 23:34

      Slažem se u potpunosti s tobom. Da mislim da je slučajnost verovatno ne bi ni bio napisan ovaj blog post. Sve se u životu dešava iz nekog razloga u to sam ubedjena, samo taj razlog moramo shvatiti i učiniti pravu stvar tada!

      Одговор

  5. PS Znači ako ti se javljuju neki sitni nagoveštaji da treba da naučiš engleski… pod hitno knjigu u šake ili surfuj po netu…

    Одговор

  6. Let’s talk about sex…😀

    Одговор

  7. Danas je mnogo teško naći posao, posebno ako ne znaš engleski, traže ga čak i za rad u prodavnici…
    Ali ko ima dobru vezu… ništa nije prepreka…
    Ako želiš da učiš – nikad nije kasno.

    Одговор

    • Posted by verkic on 23. август 2010. at 00:23

      Breskvice učenje mi nikad nije bio problem, ali zaista kad vidim ko sve radi i na kojim mestima i kako me tupo i blesavo gledaju kad ih nešto priupitam a što se podrazumeva da bi trebali znati s obzirom na radno mesto na kojem rade ma….jednostavno bih vrištala.
      Često se priupitam, pa zar oni ne moraju…….zar njima nije potrebno, zar…….ali oni imaju ono što ja nemam – mladost i ……
      Ovo se ni slučajno ne odnosi na Kompaniju o kojoj sam pričala, da me neko pogrešno ne shvati, ali je nešto što je toliko očigledno i veoma često i što zaista upada u oči, što boli, nervira, što……… o raspriča se ja🙂

      Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: