Nije na nama da sudimo!

Jedne prohladne večeri, videći kako odsutno gledam u svoj kompjuter obrati mi se tetka.

– Vera, gledam te već sat vremena. Dete, u čemu je problem?

– Ništa mi nije, mahinalno odgovorih zagledana negde u daljinu iako očiju uprtih u ekran kompjutera. Počeh nasumice kucati po tastaturi misleći da se pitanja neće nastaviti a pri tome zaboravljajući da je to moja tetka….. ona  koja me tako dobro poznaje.

– Okreni se, pogledaj me u oči i kaži mi još jednom da je sve u redu. Zna ona dobro da ne mogu lagati, zna dobro da ne mogu ništa sakriti pred njenim prodornim očima.

-Ma ne, umišljaš, odgovorih dugoko sagnute glave, tražeći nešto po tepihu ni sama ne znajući šta.

Nije više ispitivala, ustala je laganim koracima, otišla do štednjaka, skuvala kafu i pozvavši me da sednem pored nje počela…… jednu od  svojh  priča.

– Znaš,  nakon desetak godina braka, divnog braka, ne moram ti govoriti koliko obostrane ljubavi je bilo u njemu,  počela ja osećati kako me nešto guši, svaki dan sve više, nemam mira, misli mi lutaju, ne kuva mi se, ne jede, ne sprema. Počeo me nervirati svako ko mi se obraća, posebno tvoj teča. Prošlo to mesec dana, prošlo dva….. meni sve gore. U prvi mah pomislih proći će, treba mi samo vremena, ja sam ovo htela, dobro mi je…… imam sve…. ali ne, ne pronalazim mira.

– Pitaš se sad,  vidim. Evo,  reći ću ti, znaš da ti ja uvek sve ispričam tačno onako kako je bilo. Niti oduzimam, niti dodam, baš onako……istinito.

– Upoznah te godine,  jednog dragog mladića. Da,  nemoj me gledati. Mladića. Žena u godinama, tada već desetak godina u sretnom braku,  upoznala mladića. Njegova pojava, glas, ruke, oči, njegova inteligencija zavede me do te mere da sam noću sanjala ga, danju maštala o njemu i nije bilo trenutka da mi on, neka njegova rečenica, nije bila u glavi. Žudela sam za strasnim zagrljajima, zamišljala kako se srećemo, kako vodimo divlju strasnu ljubav, nakon koje bi ležeći umorni i zadovoljni jedno pored drugog pričali i smejali se u isti mah. Bio mi je potrebam kao vazduh koji dišem, kao voda koju pijem.

– U dugim razgovorima koje smo vodili otkrila sam da volimo iste stvari, da slušamo istu muziku, da nas zaokupljaju iste misli, čak bi mnogo puta u isti glas započinjali istu rečenicu.  Jednostavno,  srodne duše. Da,  bili smo zaista srodne duše, ono što se kaže rodjeni jedno za drugo, stvoreni jedno za drugo. Život se poigrao nama. Sreli smo se mnogo kasnije nego smo trebali. Toliko  slični, toliko ………

– Ali, da nastavim nije mi lako ni sada,  moram priznati. Ta moja strast i ljubav bivala je svakim danom sve veća i veća. Nisam videla ni želela ništa sem njega,   da ga osetim, da……  da osetim sve ono što sam do tada propuštala ne razmišljajući ni trena kako će se sve to završiti. Tepala sam mu jedini, voljenim živote moj, ljubavniče moj.

– Znaš koliko sam uporna, nastavlja ona, dok je ja netrenice gledah neusudjujući se prekinuti njenu priču  bilo kojim pitanjem, a usne su me pekle od neizgovorenih i ne postavljenih pitanja, od znatiželje.

– Ajde neću ti dužiti, znam koliko si znatiželjna, nasmeja se ona meni i odmah nastavi. – Sredih ja nekako…. dodje dan našeg potpunog sjedinjenja. Vidjali smo se mnogo puta, ali sve nešto na kratko, znaš u malom  gradiću nemaš baš neke mogućnosti,  imala sam utisak da ga poznajem bolje nedo da sam s njim provela pola života. Pričali bi dugo, poveravali i najmanje sitnice jedno drugom, želje, maštanja. Ali ono potpuno predavanje bez bilo kakvih pitanja, misli i lažnih ustezanja nismo još doživeli.

– Našli smo se u jednom gradu,  negde izmedju…… ni moj ni njegov, ali….. naš. I sada je naš i dok sam živa taj grad ima poseban značaj za mene. Sećam se krenuli smo jedno drugom u susret, ja nesvesna da hodam, skoro trčim, on ne znam….. ali zagrljaj, taj prvi zagrljaj nespretan, u jednu ruku čak grub odavao je sva naša osećanja. Tren nakon toga pričali smo nepovezano, sećam se smeha, nervoze, mučnine u želucu, sećam se…. znaš Vera nema tih reči kojima bi se moglo opisati ono što…..

– U  priči gde smo jedno drugo nadjačavali želeći zaboraviti na neizvesnot  onog što nas čeka došli smo do hotela i popeli se u sobu, grozničavo je nastavila.

– Ušla sam iza njega i naslonila se  ledjima na vrata. Gledali smo se tren samo, meni tada kao večnost dug. Pitao me je žel…. DA…. odgovorila sam prekinuvši ga.  Želela sam ga,  strasno, bolno, svim srcem svakim delićem tela.

– Sve ono što se dešavalo posle bila je luda igra dva nesputana tela, dva leptira.  Nakon te prve divlje zadovoljene strasti, utaljene na momenat žudnje dva tela stvorena jedno za drugo,  ležali smo dodorujući se samo vrhovima prstiju, da bi već tren kasnije  nastavili…… Bila je to  noć koja  će zauvek ostati u mom sećanju, pogled očiju koji sve govori, bezuslovno predavanje, osećaj punoće, ispunjenja, zadovoljenje.

– Znam da voliš da me slušaš, ali seti se,  sve je počelo s tim što mi nisi želela reći šta ti je. Vidiš prošla sam ja mnogo toga, poznajem pogled……. ne možeš  me  prevariti. To je pogled divlje mačke, zatočenice kaveza u koji je dobrovoljno ušla.

– Volela sam ludo, ne smem ti  reći da je način  na koji sam živela za pohvalu, ali …. vidiš ja sam i sada s tvojim tečom. Nisam dozvolila nikad da on……..Ne mogu ti savetovati i reći dobro je to što sam uradila, ali znaj,  iako sam volela ludo, nesputamo i nije bilo te sile koja bi me sprečila u nekom mom naumu, ipak razmisli….. Ja sam i pored sve te ogromne ljubavi, strasti ovde, razum je ipak  preovladao u mom životu.

– Zato ako baš moraš, pamet u glavu, mnogi to rade, ali znaj porodica je nešto što retko ko napušta. Ružno je reći na ovaj način sve ovo što ti govorim, jeste zaista, ali ja ti samo govorim ono što drugi rade a ćute. Ćute iz licemernosti, dvoličnosti, nije bitno, ali tako je. Svi su oni pored toga veliki moralisti, koji bi se užasno zgrozili čuvši ovo, ali znaj, oni koji najviše viču zagovarajući svoje poštenje,  o njemu  samo  sanjaju.

Ovaj blog post sam napisala dosta davno. Nisam imala snage objaviti ga iz više razloga. Prvo,  priča je zaista intimna, seže duboko u….ali,  ma dosta mi je lažnih moralista, dosta mi je poštenih žena i muževa, treba imati ……. reći ovako nešto pa bila to i ja, pa bili to i Vi. Nije na nama da sudimo.

Ipak sam ja džepna venera.

Ipak je februar.

Advertisements

22 responses to this post.

  1. Posted by tatjana vukic on 9. фебруара 2010. at 23:05

    Mjau! 🙂

    Одговор

  2. Bravo za tetku. Bravo za pisca koji je imao snage… 😉

    Одговор

    • Ma to ove mačke izgleda napolju utiču 🙂

      Одговор

      • Kome kažeš, moj mačor je potpuno poludeo. Ode pa ga nema dva-tri dana; dođe na 5 minuta da se najede, pa opet napolje. Često je pun nekih rana po glavi. Kad je u sobi, stoji na prozoru i samo kibicuje, uopšte ne liči na onu lenštinu što po ceo dan spava.
        Kako ljubav pokreće, ništa joj nije ravno. 😉

  3. Pažljivo pročitah tekst, ……… Sve pohvale za tetkinu mudrost, a tebi divljenje na neiscrpnoj inspiraciji i energiji koju ulažeš u svoje tekstove.

    Ovakvi tekstovi, puni emocija, natjeraju čovjeka da i on svoja osjećanja iznese na elektronski papir ……… tj. na ovakav način. ………. iskreno i bez ustručavanja.

    Одговор

  4. Dok sam citala u glavi mi se motao film/knjiga Mostovi okruga Medison.
    Pokusavam da razumem zene/muskarce koji se odreknu sebe, svog srca i ljubavi zbog porodice ili nekih drugih stvari, ali mi ne ide nesto, iskreno. Jedan je zivot i treba ga rizikovati zbog ljubavi!

    Одговор

  5. Nije na nama da sudimo.

    To bismo možda smeli i umeli kad bismo mogli pravedno da sudimo sami sebi.

    Одговор

  6. „Grešio sam, nisam bio cveće,
    grešio i za vas koji niste smeli.
    A sad deo moga greha niko od vas neće,
    a ne bih vam dao ni kad bi ste hteli!“
    (Duško Trifunović)
    🙂
    Malo je ljudi u kojima ne postoji bar po jedna ovakva priča
    Postoje razlozi zbog kojih ih nekad nekom treba ispričati,
    postoje i razlozi zbog kojih ponešto zauvek treba da ostane tajna.
    „Zbog ravnoteže među zvezdama“.

    Одговор

  7. Hm… „O ukusima se ne raspravlja“ reče Đavo i sede u koprive… Činjenica je da srce niko ne može da kontroliše i da se ljubav jednostavno dešava. Desi se da dođe i prođe. Desi se i da ostane. Desi se da se u nju umeša i neka strast sa strane (ljubav i strast nisu isto – strast idealizuje, ljubav voli sa svim vrlinama i manama). Strasti je teško odoleti, ali ako se desi, nisam siguran da je pametno o njoj pričati otvoreno. Neko, ko je potpuno nevin u svemu tome, može biti jako povređen. Zato oni koji su „poklekli“ treba da ćute. Ne „iz licemernosti, dvoličnosti“, već iz obzira prema onom drugom. Pošteno je priznati? Možda. Ali se to radi iz krajnje sebičnog razloga – da onaj ko je poklekao rastereti svoju savest. Da njemu bude lakše. A kako je onom drugom? Da li je i njemu lakše posle takvog priznanja? Da li takav „pošten“ i „otvoren“ razgovor njemu donosi išta dobro? Čak i ako ta strast „sa strane“ ubije ljubav, da li je bolje rastati se bez tog „poštenog priznanja“ i saznanja da je neko prevaren? Jer to je prava reč. Prevara.

    Izvini, ne želim da morališem, ali to je moj ugao gledanja. I, baš me zanima, sad kad svi mogu da pročitaju ovaj tvoj tekst, može li ga pročitati i tvoj teča? Ili si ga čuvala do trenutka kad ga to više ne može pogoditi…?

    Одговор

    • Nažalost ni tetka ni teča nisu više medju živima, ali ostaju priče koje sada smem podeliti s drugima baš iz svih ovih razloga koje si naveo. Zbog tog djavola koji čuči u nama. Možda nekom pomogne, pa razmisli pre nego….. 🙂

      Одговор

  8. Moja pokojna baba je bila mnogo pametna žena i nama svojim unučićima je ostavila mnogo pametnih reči i izreka koje sam sigurna svi pamtimo. „Ne priznaj ni na 220 da te uključe“. Možda zvuči smešno, ali je jako mudro. Ćutiš i gledaš svoja posla. U tom slučaju ispoštuješ i sebe i jednog i drugog partnera, i bez mnogo drame možeš zdrave pameti da odlučiš šta ti je činiti. Da odeš ili da ostaneš.

    Nije to licemerje, već mudar potez i lična stvar svakog od nas. Eto recimo ja, nisam nikada prevarila ni jednog svog momka i nikada jednog nisam ostavila zbog drugog. Nisam svega mi, ma nisam ni na 220 da me uključiš. 😉 😆

    Одговор

  9. Posted by shaputalica on 12. фебруара 2010. at 01:12

    Svako ima takve situacije u životu, samo ja nisam, svih mi sedam sekretara SKOJ-a. 😀
    Ma, man’te me tih poštenih žena, nisu mi zanimljive za konverzaciju, neće ništa da ispričaju o svojih 5478 ljubavnika, sve moram da čujem „preko plota“. :mrgreen:
    A da sudim ne smem…jer ko je bez greha neka se prvi baci kamenom, je l’ tako beše?

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: