Zašto moler ne bi mogao šišati?

O svemu  što me okružuje, što mi se dešava, što se drugima dešava,  kad se osvrnem unazad, ostavljalo je traga na meni. Nepravde, bez obzira na koga se odnosile, pa čak i u filmovima,  bi me dovodile do ludila. No, bila sam mladja, pa je to nekako išlo. Godinama, mnogo toga se skupljalo, mnogo reči, mnogi dogadjaji, kako lepi tako i ružni nagomilavali su se jedni za drugim. Lepo je to moj organizam……. mozak……  zipovao, sabijao i nabijao, stezao dok je mogao.

Zadnjih osam godina povukla sam se. Zatvorila. Izlazila bih samo kad sam morala. Naviknuta, ranije, da sam uvek nekom potrebna, da moram ustati kako bih otišla na posao, da moram ustati zbog deteta, zbog svekrve, svekra,  majke, direktora, uvek sam bila nasmejana, spremna skočiti na svaki mig, jer pa Vera je potrebna…. samo ona može…..To me je držalo. Ta potreba me je terala….

Moram priznati i da mi je na neki poseban način sve to pričinjavalo zadovoljstvo. Nisam tada razmišljala ni zašto je to tako, ni šta ako…..ništa…… Jednostavno sam prihvatala sve  kao jednu neminovnost,  kao sastavni deo života, mog života koji moram živeti baš takvog kakav mi se nameće.

Za tih osam godina, odjednom, niko me više nije zvao, niko govorio: –  ti bi trebala ovo ili ono, znaš,  samo ti to možeš…… No dobro,  ne mogu reći baš niko. Ali dešavalo bi se sporadično. S’  vremena na vreme, zvala bi me svekrva da pita nešto vezano za papire, za  kontakte, da pita gde i kako, zvala bi me kćerka kad bi se posvadjala s’ …… Ali to nije ni blizu bilo onog nekadašnjeg, ni blizu Vera nije imala obaveza kao ranije.

Tada  nisam mislila da će mi sve to jednog dana izaći na….. Povukla sam se, ustajala troma, s’ nekim mislima koje nije lako ni opisati. Kada bi se neko pojavio,  nabacila bih veseo izraz lica,  osmeh, dobro bih pazila da moj glas ne oda slučajno ono moje unutrašnje raspoloženje, razmišljanje, misli, borbu.

Dolazili bi kod mene po savet, ili bi se samo iskukali, ižalili i ……. Slušala bih pozorno, pokušavajući pomoći koliko god sam mogla, pri čemu bi svo ono moje nezadovoljstvo, kojega iskrena da budem i nisam bila u potpunosti svesna, gurala pod tepih dobro skrivajući da niko ništa ne posumlja, da ne otkrije, da ne primeti da Vera ima neke…. da nije zadovoljna…. pa ona je morala uvek u svemu biti naj……naj….naj. Ona nije smela imati probleme, sramota je da ljudi to znaju, ona nije smela biti gladna, nije smela biti nerazpoložena, ona nije želela imati novu haljinu, ona ima sve…..

Tada…… na svu sreću,  posle toliko godina, Vera se vratila u svoju sredinu. Bila sam presretna, ali opet….. sedela sam u kući. Izgubila sam  sigurnost.   Naučila sam,  ranije, jer sam uvek držala do sebe i svog izgleda, da imam frizuru, nokte sredjene, da sam našminkana, da imam odeću koja meni odgovara i u kojoj se osećam lepo,  zadovoljno, sigurno,  da imam cipele sa visokom potpeticom. Samo takva bih išla uzdignute glave, samo takva bih imala samopouzdanje koje mi je bilo potrebno pri razgovoru s’ ljudima…… ma  šta razgovoru, samo takva sam mogla uopšte izlaziti  iz kuće, samo takva sam želela izaći medju svet.

Sada je šminki prošao rok upotrebe, haljine su bile stare, u neke nisam mogla ući, neke nisu odgovarale mojim godinama, sada se ne nose takve potpetice, ili su cipele braon, a meni bi trebale…. sada nisam mogla kod frizera jer……. Sada to više nije bilo moguće. Nisam više bila…..

Tada se „desio blog“. Počela sam pisati, ponovo komunicirati s’ ljudima na neki način. Bila sam   ponovo Vera, delić one nekadašnje. Pišući, polako sam počela otkrivati sve ono što me je sputavalo zadnjih godina, sve ono što sam potiskivala i o čemu nisam želela misliti.

Moram priznati da je bilo veoma bolno, čak sam se i borila protiv toga govoreći da nije istina,  da nije to baš tako……. da……  Nisam sama sebi htela priznati istinu, da iako na neki način ima smisla sve što me je držalo u kući,   ipak postoji mogućnost…… da se sve može  rešiti ako zaista želiš.  Da jedan po jedan „problem“ nestaje ako……Da baš tako.  Rešenja problema sama se nameću, samo moramo raspoznati, dozvoliti…… Zatvorila sam sebe, što je najgore iz tako banalnog,  glupog razloga, ali meni velikog kao kuća.

Tada je došla Nova godina. Žarko sam želela da se ošišam i……. eto,  pojavi se moj prijatelj, moler 🙂 da dobro ste čuli. Čovek je moler po  profesiji, ali par puta je neke svoje poznanike šišao. Jednostavno sam  skuvala kafu, nasula mu rakijici,  digla tepih u sobi. Zabezeknuto  me je gledao. Stavila malu stolicu na laminat, našla neke prastare makaze, tutnula mu ih u ruke i rekla: –  šišaj.

Uh…..baš je tako bilo, samo da znate. Čovek nije imao kud, ne može se mene baš lako odbiti kad ja nešto zamislim, ali….. jeste da je šišanje trajalo sigurno dva sata, možda čak i više, ipak je to majstorski odradio.

Zatim  sam naumila da se ofarbam. Pronašla sam, čeprkajući po kupatilu  neku farbu davno zaboravljenu, zatvorila oči ne gledajući u rok i rešila….. Na svu sreću ostala mi je kosa na glavi 🙂 , nije se  desilo ništa sem da sam ponovo bila crna, bez onih ružnih …….To je bio početak. Jedna za drugom počele su tada da mi se dešavaju samo lepe stvari.

Sada opet hodam uzdignute glave, ponovo otvaram vrata ne misleći ni tren da ću biti odbijena, sada opet mogu jer znam, umem, jer me nosi entuzijazam, vera. Mnogo je ljudi ponovo oko mene jer imam šta reći, znam kako reći. Obraćam se s’ osmehom, dignute glave, s’ pouzdanjem u sebe i ideje koje želim realizovati,  verujem u njih,  znam da ću samo radom  pomoći sebi….. tebi….našoj deci….. našem prijatelju……Svim onim Verama koje su takodje zatvorene jer su…..

Znajući  kroz šta sam prošla, sada sam svesna svega onoga što mnoge ljude poput mene sputava. Sada znam kako s’ njima pričati, kako ih pokrenuti. Ova vojska ljudi kad prebrodi ono što je u njihovim glavama,  ništa im više ne može stati na put. Ništa ih ne može,  niti će ih zaustaviti.

Advertisements

4 responses to this post.

  1. Verkić, baš mi je drago da si uspela da se izboriš i ostaviš iza sebe taj loš period života.
    Eh, svi imamo neke negativne periode, znam koliko snage treba čoveku da se pokrene iz takvog raspoloženja…
    Pomalo sam u tvom stavu „ja sve mogu“ prepoznala i sebe… Nekad i protiv svoje volje pokušavamo dati sebe mnogo više nego što možemo… Neke stvari radimo srcem.
    Drago mi je da si se „preporodila“. I da si podelila svoje iskustvo za sve one koji se još bore sa svojim „vetrenjačama“.

    Одговор

    • Posted by verkic on 18. марта 2010. at 00:58

      Mala moja voćkice ima mogo toga što bi trebalo tu još napisati. Nadam se da ću moći na pravi način preneti svoje iskustvo, ali još malo kad se baš konkretne stvari urade, one vidljive za sve. To mi je želja, ovo sada još samo ispada kao lepa priča. Te priče moraju postati dela. A tada …… 🙂

      Одговор

  2. Iskreno, bilo bi mi zao da se ponovo povuces ako ne uspes u svojim namerama, samo me to brine, jer je i to moguce, znas i sama.. Bitno je dogovoriti se sa sobom u glavi, a sa ostalima je posle lako., bar tako kod mene bese…Madaaaa nisam ja bas u dogovoru sa svojom glupacom, ali nemam drugu 😀

    Одговор

    • Posted by verkic on 18. марта 2010. at 13:54

      Ne dam se više, sigurno. Evo danas sam u jurnjavi za nekim još papirima, smeši se prvi projekat izgleda. Presretna sam. 🙂 Idemo samo napred, nema više ni jedan korak nazad!

      Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: