Da – ne???

Nakon dešavanja od pre par dana na mom blogu,  s’ pravom sam se zapitala neke stvari. U životu nikad nisam znala biti bezobrazna, drčna  i uočna. Jednostavno ne mogu i to ti je.  Iz tog razloga, kreirajući ovaj blog nisam ni pomislila da bi neko drugi to mogao biti. Čak šta više ni napamet mi nije padalo. Medjutim, sećate se onog crtanog : „nepravda, nepravda pa to ti je“ (Kalimera)?

Jedino što sam se bila priupitala na samom startu, šta je to o čemu bih ja mogla pisati, koji je razlog tog mog pisanja, da li ću se možda obrukati u svom ne znanju i na kraju,  pa ono standardno,  hoće li koga uopšte  interesovati to o čemu budem pisala.

Bez obzira na sva ta pitanja postavljena sebi nisam baš previše razmišljala i iskreno ni danas još uvek nemam odredjenu temu o kojoj ću pisati, što takodje znam da nije dobro,  nego se  prepustim mislima, pa kuda me odvedu.

Ovo je jednostavno blog o jednoj Veri, o  ličnom  iskustvu, životu, o nekom ranijem ili sadašnjem usvojenom znanju i to je to. Tek kasnije, nakon početka mog pisanja  sam pronalazila tekstove drugih blogera o tome šta je u stvari blog i kako bi se trebao pisati.

Znala sam ja, naravno nisam baš toliko glupa i naivana, da ću morati biti spremna na mnogo što šta. Čak sam u nekim ranijim postovima, odmah na početku i pisala o tome. Naime potpuno mi je jasno, da ću i ja kao i svi,  naravno,  morati pročitati nekad i neku kritiku, da osim mog postoje i druga mišljenja, sve je to normalno. Samo, eh, samo ova džepna venera je ipak misleći da ono što njoj nikad ne bi palo na pamet neće ni drugima. Tako i inače ja u životu prolazim : ), te se na taj način često i razočaram u ljude.

Moje razmišljanje je uvek bilo, ako ja nisam lopov, ne razmišljam ni da drugi to mogu biti, ako ja nisam bezobrazna ma neće ni drugi. Ali oš’ Vera. Ipak to nije baš tako.

Da se ipak vratim na suštinu ovog blog posta. Želja mi je saznati šta raditi i na koji način se postaviti  kad dodješ u situaciju da na svom blogu dobiješ  komentar o kojem bi trebalo porazmisliti da li ga uopšte odobriti ili ne.  Da li tu postoje kriterijumi? Znam,  reći će mnogi od Vas: – tvoj blog radi što hoćeš. Priznajem,  jeste to tako, ali isto tako znam da ne objavljivanje komentara i nije baš popularno.

Na argumentovani komentar lako je odgovoriti. Ili brate prihvatiš da su ljudi u pravu, te koriguješ svoje mišljenje ili pak  naravno argumentovano odgovoriš. Medjutim,  kad se desi da dobiješ komentar, koji i nije komentar, koji je uz to potpisan nick-om a mejl, e  ovo moram iskopirati 🙂 kako bi videli „argumentovano“ o čemu pričam : – paz@dane.napisem šta onda uraditi? Da li to uopšte objavljivati? Ko su ti ljudi uopšte i zašto se ponašaju na način na koji se ponašaju?

Mislim da sam ipak pogrešila.

Sav njegov komentar je bio:  „Da povracas. u sad vidim da se komentr odobrava.“

Mislim šta reći? 🙂 Sem što je čovek rekao da mu se povraća. Pa dobro. Prihvatam ružno mu je, pojeo valda neki pokvareni kupus, ili mu krompir možda  zastao u grlu koji nikako da svari, te mu pozlilo. Razumem ga.  Zna se gde se tada odlazi. 🙂

Svi znate već, bar oni koji me čitaju, ne govorim o ovim „uletačima“ koliko sam na netu, koliko čitam. Mnogo puta sam i ja otvarala strane nekog bloga koji mi se ama baš po ničemu nije dopadao, tada bih pročitala koliko bih mogla,  pokušavajući uvek pronaći možda ono nešto skriveno što u svima nama leži, ono nešto,  bar nešto što bi…. ako nisam mogla pronaći,  lepo,  kulturno bih odlazila. Zašto bi, i ko mi uopšte daje za pravo da ja sad čoveka tu blatim? Samo zato što ima drugačija razmišljanja, interesovanja, navike………. ma  glupost. To nije nikakav argument.

Ako nekoga interesuje samo strip, (volim ga i ja  naravno), te ne želi čitati tekstove nekih tamo blogera, pa molim lepo neka ne čita. Zar ko koga tera na nešto?

Kad mi pak neko napiše da je nešto dugačko i krivudavo. Naravno da ne mogu reći: –  e nisi u pravu. „Krivudavo“ mogu ispraviti i priznati grešku.  Da,  slabo o tome vodim računa što mi i nije u redu, znam a  što se dužine tiče, naravno i to  priznajem jer je istina. Šta reći, pa brate mili, došlo mi tako da napišem, kraće nije moglo. Možda i jeste, samo možda bi u tom slučaju tekst bio potpuno nejasan.  Ako neko nema vremena za čitanje  i ne zanima ga, ama pobogu ne mogu ga naterati. 🙂

Ako pak odgovorim da nešto ne razumem, ma to  jednostavno znači da stvarno ne razumem. Nisam ni kivna, ni ljuta, niti sam se uvredila,  nego ono što ne razumem i ne znam  jednostavno znači to – ne znam.

Možda sam glupa, verovatno po malo i  jesam,  amater sam  to priznajem, ali ova Vera nije čovek koji piše stručne blogove, pa se sad uplela u tamo nešto…… Niti znam niti umem, te ne razumem zaista …..ama ne razumem više ništa. Ovo zadnja rečenica je baš sročena „onako kako treba“ 🙂 i oslikava mene. 🙂 Shvatam  da ne razumem više ništa.

Svima koji počinju pisati bih ponovila nešto što sam već bila rekla. Znajte da je net nešto što Vas brzo može „dići“, ali još brže Vas može „pokopati“. Nekad ni krivog ni dužnog, nekad zbog jedne reči napisane u ne znanju ili ne razmišljanju, nekad zbog…. ma ko zna zbog čega sve. Zato pazite. Teško je posle……..

Do sada smo znali govoriti da novinari znaju izvlačiti iz konteksta pojedine reči, te na taj način….. znate o čemu pričam (izvinjavam se svim novinarima ovo se odnosi na one strane, na novinare žute štampe…..) :). Nisam bila u toj situciji, nisam bila ni toliko važna da bi neko…. medjutim sada se pitam da li ja polako postajem neko o kome je bar malo vredno govoriti, pa je to nekom zasmetalo kad sam eto doživela i ja da ljudi koriste samo jednu reč negde napisanu i izgovorenu kako bi …. . 🙂

U svakom slučaju, ne žalim što sam napisala blog post o kojem ovde govorim. Do u detalja sam opisala šta se dešavalo, žao mi je samo što su pojedinci iskoristili nešto čime sam se ja ponosila, nešto što mi mnogo znači, nešto što je bio komentar jednog dobronamernog čoveka s’ iskustvom,  kako bi to preokrenuli u negativnom smislu.

Za kraj bih dodala da sam sada još više ubedjena da moj #pratipetak ima,  ili će bar imati,  veliki značaj. Treba izdvajati blogere i blogove na kojima se mogu pročitati prave stvari. Bili oni stručni, ili neke druge teme se obradjivale na njima,  svejedno. Doduše, oni se već samim svojim sadržajem i tekstovima izdvajaju, ali sam ubedjena da  ni što više nas  trebalo u svakoj situaciji ukazivati, pisati, linkovati  takve blogove.  No, ovo već može biti tema nekog drugog blog posta, pa da ne budem predugačka, ostavimo to onda za drugi put. 🙂