Najukusniji delikates ili običan krompir!

Ponedeljak, novi dan, nova nedelja, nove borbe, stare potrebe. Džepna venera ista kao juče, kao pre četiri meseca, kao pre …… Istina malo starija, u nekim stvarima ne i pametnija, ali tu sam, nisam pobegla, nisam odustala, nisam se promenila. Svaki novi dan je za mene novi izazov, svaki novi dan  nešto odradim, isprobam, promenim, doteram, naučim. Na svaki novi dan gledam kao na dat mi poklon i zasta ga pokušavam proživeti na najbolji mogući način.

Uvek pronadjem nešto lepo, pozitivno, nešto što će me nasmejati, opustiti, oraspoložiti. Unuci, dete, suprug, rodbina, prijatelji vrednosti koje za mene nemaju cenu. Verujem i za Vas.

Mnogo puta sam se pitala zašto se budimo s’ podočnjacima, namrgodjeni, zašto smo tmurni ceo dan, zašto bakici na ulasku u zgradu ne možemo lepo reči : – dobro jutro, jeste li se odmorili? Kako Vaša noga danas? Zašto u autobusu gledamo uporno kroz prozor ignorišići trudnicu koja stoji pored nas, zašto smo na poslu ljubomorni na svog kolegu, zašto ne pričamo više sa ukućanima, zašto se ne igramo s’ decom.

Reći ćete,  brige, ekonomska situacija, država, neimaština, trka s vremenom, reći ćete i pronaći more izgovora. Svi su krivi samo ne mi sami. To je tako verovatno u ljudskoj prirodi. Imamo potrebu opravdati se, a tada normalno svi moraju  biti krivi samo ne mi sami.

Ajde da to probamo gledati na drugi,  jednostavniji, na moj način. Nisam ništa pametnja od Vas, ali možda ako ništa drugo imam bar  malo više iskustva, pa makar samo od nekih.

I ja živim u ovoj našoj državi kakva god da je, i ja pokušavam nešto raditi te sam u trci sada većoj nego ranije, i ja nemam jer nisam stalno zaposlena, i mene more brige kao i Vas, i u mojoj kući se oseća ekonomska kriza kao i u Vašoj.

Da li je sve to razlog da se ne družim s’ prijateljima, da ih ne dočekam iskrenog toplog osmeha?  Da li je to razlog da veselo ne čavrljamo uz finu kaficu?  Reći ćete, možda,   nema se uvek ni za kafu. Pa dobro,  pretpostavimo da nemam ni  kafe. Imam li vodu? To sigurno  imam.  I sad,  znala sam se ja  šetati u toku godine s’ dečicom, unucima livadama punih kamilice. Možete i za to nešto reći,  u smislu zagadjeno je sve, ili asfalt je gde da nadjem kamilicu? Možemo pronaći  onda šipak ili drenjine, ili jednostavno možemo  posaditi nanu u veliku saksiju, pazite ona se  širi, i eto nama čaja za ne daj Bože.

Što se tiče jela. Ma i to nije problem. Ne jednom sam znala ispeći lepinjice usred noći za koje mi  ništa ne treba osim brašna, soli, vode, kvasca i ulja, ne jednom sam znala ispeći pomfrita u ogromnim količinama  ili jednstavno  samo celi krompir u ljusci u rerni i onako vruć, jedva držeći u ruci i skidajući ljusku s’ njega jesti ga uz zarazan smeh koji se širi prostorijom.

Mnogi puta se desilo da smo u tom našem  druženju zaboravili na vreme te ostali do ranih jutarnjih sati a tada bih  raspremila jedan, samo jedan kauč jer nisam imala više, gde smo uspeli po nas  petoro se smestiti. Pitaćete kako. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Ispred kauča bih stavila pet stolica na koje bismo naravno smestili noge a glave na kauč i tako poredjani kao sardine prespavali par sati a ujutro  ipak bili  bez ikakvih tmurnih i sumornih misli.

I zato ne mogu da shvatim kad neko kaže: –  ma ajde molim te kakvo druženje, za to treba imati para, kako da pozovem nekog kad treba dočekati, spremiti večeru, piće, pa…..

Da,  ne kažem da ne treba, ne kažem da nisam i ja tako dočekivala goste kad god sam mogla i čak se trudila što više raznovrsnijih jela spremiti,  ali isto tako se ne ustručavam svojim gostima ponuditi i samo tople lepinjice spremnjene i ispečene pred njima.

Gde se onda i zbog čega izgubio onaj pravi, jednostavan život? Kako i zbog čega smo postali ovo što smo postali? Da li nam je ovako lepše, bolje? Ubedjena sam da nije!

Zato znajte, sve ovo što sam u svojoj kući, ja sam i na svom blogu. Kako god bih Vas dočekala u njoj tako ću Vas uvek dočekivati i na ovom blogu. Ljubazno, s osmehom, šalom, uljudno. Ponekad će neki moj tekst biti kao najukusniji delikates, ponekad samo običan krompir, ali uvek napisan punog srca i duše.

Advertisements

5 responses to this post.

  1. Posted by Ivana70 on 22. марта 2010. at 04:48

    ♥ ♥ ♥ =)

    Одговор

  2. Ko te zna, zna i to, tako da…mljaaaaaaaaac 🙂

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: