Mislim….ma znam!

Uobičajen zimski dan. Ovo „zimski“ naglašavam. Negde je oko 10 časova pre podne. Dižem glavu i okrećem prema kompjuteru koji se nalazi iza kauča gde spavam. Naravno za njim je moj suprug.

– Ajde završavaj…… ti i tvoje igrice!

Na malom stolu pored mene puši se prva jutarnja kafica. Skuvana, čeka da je samo uzmem u ruke. Mahinalno je pijem razmišljajući šta sve danas moram uraditi. Zacrtam ja tako svako veče sve ono što bi trebala……sve ono što mislim da je potrebno…..

Popila sam tek pola šolje, ali sad već nervozno ustajem gledajući u one glupe loptice na ekranu, ne govoreći dalje ništa odlazim u kupatilo, vraćajući se ne sadam više nigde,  nego stojim pored Marka, mog Marka  i blenem ljuto u njega.

– Evo, ma samo još malo, sad ako prekinem….

Ne slušam naravno ja njega, ma ko šiša one lopte, nemam pojma ni kakva je igrica u pitanju, ni šta se tu radi. Držim još ne popijenu šolju kafe u ruci čekajući ……

Naravno šta će čovek, ustaje …… ostavljajući upaljenu igricu.

– Joj majko moja, pa zar ti je teško ugasiti to?

Nervozna zvocam, ne misleći ni na onu finu skuvanu kafu, ne misleći ni da je čovek ustao pre mene, da je bio već u prodavnici, da je…..Jedva pronazim gde se sve ono gasi, palim svoju mozillu, čekam da se sve učita, ispregledam poštu, twitter i tada….. e tada nastavljam sa uživanjem piti svoju jutarnju kafu……

Sada se već rapoloženje vratilo, sada sam na svojoj teritoriji i uverena da se ništa strašno nije desilo u zadnjih par sati ustajem, grlim svog supruga (dobricu), konačno mu zahvaljujem za finu kaficu i umilnim glasićem, kako samo žene znaju i umeju molim

– mogli bi nas dvoje popiti sada jednu „normalnu, dobru kafu“

Kao da ona pre toga nije bila dobra, kao da nije bila normalna 🙂

-Baš si bezobrazna, a kakva je ova bila?

– Super, super, ali znaš onako nas dvoje sad zajedno.

Naravno, šta će jadan čovek, kako da odoli svojoj ženi. Ustaje i kuva još jednu  kafu. Pijemo je zajedno verglajući što više, jer zna…jer znam da ću odmah nakon toga u moj ćošak.

Sad je tu već nekih 11, 12 sati, naravno zadnje vreme i da se neki ručak stavi.

– Vera, šta ćeš danas kuvati?

-Nemam pojma, odgovaram a u isto vreme pišem Mahlat, ili Charolili, ili nekom već drugom twitterašu, ili kucam neki novi blog post ljuta što me prekida.

Čujem ja iza mene, otvara on frižider, traži, prevrće, čujem i šerpe zveckaju…… Ćutim i nastavljam s radom,  sad već totalno isključena za sve oko mene.

– Evo ja sam stavio, provrilo, hoćeš sad ti…..?

-Da, da evo me. Naravno, da ću sad ja dalje, sad više nije problem 🙂 Tako naš zajednički ručak brzo biva skuvan.

Sve ovo opisano traje već dugo. Naravno,  s’ malom razlikom što do pre malo više od godinu dana nisam  imala kompjuter. Jedina razlika je u tome. I u priči, komunikaciji. Više sam pričala, razgovarala, umiljavala se. Odnosno ne. Ne više, pričali smo mi i tada, samo sporije, sada brate kad počnem, ko da me je neko navio. Pa moram valda što pre reći kako bih mogla se brzo vratiti za……

Pre podne je moje vreme, dobar deo po podneva  je rezervisan za moju dobricu, unučiće,  a noć, noć je opet moja. Kad svi zaspu,  kad sve utihne ja sam u svom ćoškiću, u svom carstvu.

Već evo 11 godina svaka zima je takva. Suprug je kod kuće tada, tada on kuva kafu, pola ručka on spremi, odlazi u nabavku, loži vatru, čak i posle svog tog rada ništa mu  nije  problem, uvek pronadje nešto da petlja da raducka.

Naravno s’ prolećem to se menja, odlazi od kuće u 5 , pa čak i u 4 ,  da bi se vratio tek  izmedju 20 i 23 uveče. Tada se ja brinem o njemu, tada ja obavljam sve ono što je i inače posao „žene“.

Ko bi mogao bilo šta ružno reći, koja žena bi mogla za takvog supruga reći sve one grozne reči, što inače mnoge od nas znaju izgovoriti?  Ko ne bi voleo…….?

Sretna sam što sam s’ njim toliko godina. Sretna sam što sam pronašla nekog ko me razume, ko ne zvoca, ne čantra, kome nije ništa teško. Sretna sam što imamo zajednički jezik, sretna sam zaista što su zime moje, što se mogu posvetiti sebi, što…

Sretan je i on što uvek zna gde sam, što zna da ću ga dočekati umornog, zagrliti, što ću ga pitati kako je proveo dan, što ću mu pripremiti po koje iznenadjenje uvek, što ću ga dočekati toplim zagrljajem……… zašto onda onih dva tri meseca zimi da mu bude teško kad on malo više čeprka po kući nego prosečan muškarac?  Zašto da mu bude teško skuvati kafu ujutro……

Htela sam na početku reći da je ovo  jedan uobičajen dan. Medjutim, da li je to baš tako. Jeste za nas, ali….. Da li je ovo uobičajeno, da li još igde postoji ovakav suprug, ovakav čovek s’  toliko razumevanja i želje da ugodi voljenoj osobi.

Mislim…… ma  znam!