Iz mog dosadašnjeg kratkotrajnog blogerskog iskustva znam da nije dobro pisati novi tekst pod velikim emotivnim nabojem u bilo kojem smislu. Bez obzira da li radi o ponosu, radosti ili pak ljutnji. Može se desiti da se napiše nešto što kasnije….. Ali, pa Bože takva sam kakva sam, iskrena do kraja, što je velika mana moram priznati, sve sam više uverena u to, znam da bih trebala stati na loptu, pa onda, ali…….
No, kako se ja ponosim ovim mojim velikim srcem i dušom, kako se ne stidim svojih postupaka jer nikad nisam, bar svesno, povredila nikog, napisaći ovaj post baš sada, kad u meni sve ključa i vri, kad ne mogu da se nasmejem, jer ljudi sitnih duša su ponovo pokazali svoje lice. Doduše pred malim brojem ljudi, ali reči koje su izgovorene me bole…… 😦
Neko će sada reći, ma šta te briga, i to bi zaista tako trebalo da bude, ali ja sam ovakva kakva sam, u tom smislu se ne mogu menjati, pokušala sam mnogo puta, nažalost bezuspešno.
Kako sam krenula, ovaj blog post će biti dugačakkkkkkk. 🙂 Pa da ipak probam krenuti na onaj bolni deo, iako izgleda bežim od njega. Bežim od njega kao….. ali tada nema svrhe ni pisati sve ovo.
Na samom startu mog blogovanja imala sam tu čast da me u dva navrata profesor varagic pomenuo na svom blogu. Prvi tekst možete videti OVDE , drugi OVDE. Namerno nisam stavila naslov teksta, ispričavam se profesuru, ali ne želim ponavljati jer je već bilo govora o njima, medjutim povezati moram kako bih rekla ono što želim ovim blog postom.
Bila sam nova u blogerskim vodama, plivač koji tek uči prve zamahe ruku i nogu, preponosna na pohvalu i to od strane našeg već čuvenog, poznatog i priznatog profesora.
Blog sam nastavila pisati onako kako sam započela, nekad bi tekstovi zaista odisali optimiznom, nekad bih pišući o životnoj situaciji onakvoj kakva jeste, bez ulepšavanja, bez laži, bez…… napisala i neki koji je verovatno kod čitatelja izazvao……. moram reći i neku vrstu sažaljenja. Takvu nameru, zaista nikad nisam imala.
Mogla sam ja da „palamudim“ na ovom blogu, pišući sve u superlativima, pišući laži, govoreći….mogla sam smišljati tekstove kojima bih privlačila…..ali to ne želim. Brzo se takve stvari otkriju, brzo se pročuje, a tada sve je kratkog veka.
U vreme izlaska dva pomenuta blog posta, pojedini ljudi navikli klimatii glavama na izjave ljudi koji su poznati i priznati, su pričali sve najlepše o meni. Nisam bila lično pored njih, ali da jesam tapšali bi me po ramenima i to ne bi bilo zato što i oni dele isto mišljenje, nego samo zato što tekst dolazi od poznatog profesora. Možda ga u celosti i nisu pročitali, ali dovoljan im je bio i naslov. Tada su pričali kako sam ja eto uspela u nekim vodama, kako….
Nedugo nakon toga napisala sam svoj CV na blogu. Unela čak malo i kreativnosti, kako ljudima koji ga budu čitali ne bi bio dosadan. E…… tu je nastao problem. 🙂 Ja ga nisam pisala misleći da će mi neko ponudi posao odmah nakon njega, nego jednostavno da se eto malo više sazna o ovom blogeru čije tekstove čitate.
Na njega je usledio komentar profesora varagic, u najboljoj nameri. Želeo mi je pomoći, ukazati, želeo je ….. najbolje da Vam ga u celisti iskopiram, a ne prepričavam.
„Video sam da ste dodali novu stranicu sa vašom listom veština (skill list), ali ne sa radnom istorijom koja predstavlja osnovu CV-a. Kreativnost u ovom slučaju je dala da vam je pregled onoga šta znate da radite veoma jednostavan za čitanje. Ali, ne vredi vam kreativnost da nadoknadi ono što u CV-u nedostaje… Kao da krijete šta ste prethodno radili. Ovo vam govorim iskreno, u najboljoj nameri, kada već nemate posao više od 10 g.“
Nalazi se OVDE . U tom istom blog postu postoji još jedan komentar gde je izmedju ostalog napisano i: „Mi živimo u vremenu u kojem se traže specifična znanja (vidim da usvajate znanja veoma lepo), ali i u vremenu gde morate da promovišete koja znanja imate (i još bolje da ih demonstrirate, npr. na blogu)“…….. te: „Samo vi nastavite da spajate ugodno i korisno, i da uživate u onome što radite – bićete primećeni, ali ne sutra, za nedelju ili dve dana… To treba izdržati…“
Medjutim……ljudi sitne duše, kako ih ja doduše zovem, možda di neki drugi izraz bio adekvatniji, iz samo njima znanih razloga, da li ljutnje, da li zavisti i ljubomore, da li iz želje za podcenjivanjem drugih…… ma vrag zna čega, taj komentar i ne spominju. Uhvatili su se za onaj prvi i sad priča više nije da ova džepna venera nešto uspeva….. da radi neki posao…… da…… sada je priča zbog jedne rečenice izvučene iz konteksta jednog dobronamernog komentara („Kao da krijete šta ste prethodno radili…“), odnosno ne ni cele rečenice nego reči, jedne reči i to „krijete“ počeli tu reč spajati sa mnom.
Priče tipa, eto ona je skrenula, nije pokazala da može, opet ništa nije uradila, eto ona krije …… Strašno. KRIJE!?
Ne želim se pravdati, ne želim pisati zašto sam i zbog čega napisala baš tako kako sam napisala, jer sve se to vidi iz kasnijih mojih blog postova. Ko ih je čitao mogao je saznati sve što ga interesuje. Uglavnom…… ništa ne krijem, čak šta više mogla bih taj moj CV da proširim, da napišem na taj način da i oni sitni mali poslovi koje sam obavljala u svom životu budu veliki i jaki kao stena. Sve je to iskustvo koje poslodavcima mnogo može značiti. Ako se napiše na pravi način može postići velike efekte. Ubedjena sam. Čovek koji ume koristiti reči može pričajući o mišu i opisati slona. Može proizvesti…….
Mogu do besvesti ovde ja sad dalje da ispredam priče, ali zaista nema svrhe. Ljudi, koji vide samo što žele videti, koji ne žele pročitati sve, što bi se oni zamarali, ma sve su to gluposti, ljudi koji izvlače iz konteksta pojedine reči pa ih koriste kako im kad zatrebaju, su ljudi s kojima ne treba gubiti vreme. Njihove postupke, izgovorene reči treba pustiti vetar da odnese.
Za kraj, bih rekla svima koji su veliki emotivci kao ja, ne valja nam to ljudi. Moramo naučiti da se u ovom svetu više ne smeju pokazivati emocije, moramo naučiti biti bezkrupulozni, moramo …….
AMA JA NEĆU! NEĆU I TAČKA! (odnosno znak uzvika) Ponosim se što sam ovakva kakva jesam, ponosim se što sam danas plakala, istinski iz srca jer sam bila povredjena, ponosim se što imam srce, ponosim se što istim ljudima ja nikad nisam loše ništa rekla, što sam uvek o njima govorila u superlativu, što sam ih dizala u nebesa. Ponosim se što imam prijatelje oko sebe, ponosim se što sam blogerka i što sam u ovim vodama koji ti isti ljudi ne mogu shvatati.
Oni imaju svoja interesovanja, što je naravno u redu i pozitivno, a nas blogere gledaju kao ljude …… Misle da gubimo vreme radeći to što radimo, ne shvatajući vrednost, ne shvatajući moć jednog……
Ma šta više reći. Glupo bi bilo bilo šta. Ja sam okružena ljudima koji imaju velike vrednosti u svakom pogledu, okružena sam ljudima koji su tu uvek, koji ne odlaze nakon par meseci, okružena sam ljudima koji znaju mnogo više od mene i ne ustručavam se pitati ih, reći ne znam, nije mi problem kad mi daju dobronamerni savet jer ga prihvatam kao savet koji je dat iz srca.
Ma dosta više gubljenja vremena. Toliko posla pametnijeg imam, ovo je ipak samo trač, od ovog se ne živi, samo morala sam reći, morala sam jer srce bi mi puklo.
Sada je super, pozdrav do novog posta, odoh čeprkati po sajtu Udruženja, mnogo toga još imam uraditi. 🙂
Uspesi, padovi i život uopšte 
Posted by Predrag Supurović on 21. марта 2010. at 15:47
Verkić, nije beskrupuloznost suprotnost emotivnosti nego flegmatičnost. Kad to prihvatiš bićeš na konju. Počni od izučavanja i usvajanja stava koji je opšte definisan izrazom: tuđ problem – sve što te se ne tiče, ne treba ni da te se dotiče.
Ako si spremna da na blogu ili bilo gde druge napišeš ono što zaista misliš onda moraš biti spremna da to može izazvati razne reakcije. Tvoje je da proceniš čije reakcije su bitne a čije nisu, te da ona prve respektuješ a druge ignorišeš kao da ih i nema, osim u slučaju kada ti te reakcije nanose nekakvu štetu.
Nauči se flegmatičnosti i teraj dalje. Ako nastaviš da se cveljaš raznim komentarima, na kraju ćeš prestati da pišeš.
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 16:17
Da, u pravu si samo što me se ovo tiče, ovo je bilo rečeno ljudima koji su stalno na netu, a ja, kako znaš imam nameru raditi, ti ljudi mi mogu zatrebati.
Ne znam iz kog razloga se pojedinci tako ponašaju, stvarno ne mogu razumeti. Što je najgore, obično to rade baš ljudi o kojima nikad nisi ništa ružno komentarisao, čak naprotiv. Baš ti koji bi te, ako već ne ćute, trebali hvaliti, niukom slučaju kuditi.
Zašto uopšte nešto i čitaju ako ne pročitaju sve, zašto dobronamerne kritike obrću kako njima odgovara?
Meni je zaista drago kad pročitam svaki komentar, iz svakog nešto novo saznam, ali pričati iza ledja, na ovakav način.
Da je sve ovo bilo u offline svetu, ne bi se ni osvrnula, ali to su sve ljudi koje lično ne poznam, mogu misliti o meni na pogrešan način.
Ne želim, kako ti kažeš „cveljati“ 🙂 simpatičan izraz, pogotovo pravdati se, jednostavno sam imala potrebu napisati koju i o takvim ljudima koje nažalost srećemo.
Posted by Predrag Supurović on 21. марта 2010. at 20:41
Verkić, ako nekome treba tuđe mišljenje da bi formirao svoje, onda tek njegovo mišljenje ne treba da te cvelja.
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 20:48
Viš’ ti Pedja, od najobičnijeg članka do čega je došlo. Ljudi stvarno nemaju više ni opštu kulturu, a da ne govorim o nečemu drugom.
Strašno, samo takvi komentari me zaista ne dotiču, mada mi je malo krivo da od preko 900 komentara do sada na ovom blogu postoje i dva takvih blago rečeno nekulturnih ljudi 🙂
No, sve to ide u rok službe što se kaže :))))
Posted by zelenavrata on 21. марта 2010. at 15:54
I kazi mi sta krijes, necu nikome da kazem? 😆
Mislim smesno, ali stvarno, nije za plakanje Verkic!
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 16:18
E Zelena, kad sam ja blesava. Vidiš, al’ to sam ja 🙂
Posted by zelenavrata on 21. марта 2010. at 16:55
Pa mi koji te gotivimo, to i jeste zato sto si blesava, znas to? 🙂
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 17:09
Znam druže, zato se i ponosim s’ ovakvom „mnome“ kakva sam. 🙂 i ne želim se menjati.
Imam Vas prave prijatelje koje ne menjam ni za šta na svetu.
Ovim blogom ne promovišem svoj posao (ponekad samo malo) 🙂 , ovaj blog piše jedna obična ženica za raznoraznim životnim iskustvima. Ovaj blog je mesto gde se ispoljava sva moja ličnost. Znam da to i nije uvek dobro, znam da mi čak može i zasmetati, ali ovo je blog džepne venere.
Nekada luda, ili blesava luda, što ja znam reći, na šta moj muž umire smejući se pitajući se a kakva luda može biti nego blesava. Nekada tužna, setna, pa i besna, zaljubljena i odljubljena ali zato uvek iskrena do bola iskrena. Zna ta moja iskrenost koštati me mnogo toga u životu, al’ eto šta ću. 🙂
I za kraj da opsujem. Jebem li ga da nisam takva bila verovatno bi imala mnogo toga u životu, al’ ne žalim.
Nisam ja bez razloga dobila ime Vera. U životu vera je nešto najjače i najmoćnije. Ja verujem da iskren, neiskvaren čovek ipak na kraju pobedjuje.
Ljubim te Zelena i ugodno nedeljno veče ti želim 🙂
Posted by Idriz on 21. марта 2010. at 19:48
Da povracas.
u sad vidim da se komentr odobrava
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 19:55
Niko nikog ne prisiljava da čita što mu ne odgovara . Hvala na poseti. 🙂
Posted by Borislava on 21. марта 2010. at 20:08
Poštovani gospodine Idrize,
od srca bih vam preporučila „Kurir“.
Em su zanimljiviji tekstovi, em ima pikantnih slika, em je u komentarima rečnik daleko slobodniji nego ovde, dakle – uživanje za i za oko i za dušu.
Mislim, svako ima svoj stil, način, navike i ukus, znate, a ne treba da vas je sramota ako ste zalutali…
Srdačan pozdrav :).
Posted by zelenavrata on 21. марта 2010. at 21:49
Tooooo Verkic, neka si opsovala 😀
Hvala, takodje, dragi tvoj i ti, kao na onoj slici sto videh na fb-u, da se zagrilite i da vas boli uvce za sve nas bre 😀
Preslatki ste, vidi se da se volite, uzivjate!
Posted by Deda on 21. марта 2010. at 16:43
Sve sam procitao jos prvog puta i shvatio upravo pozitivno, najpozitivnije. Zao mi je sto si se rasplakala i rastuzila, ali ti je u prvom komentaru Pedja dao lep savet.
Poslusaj njega, poslusaj Varagu , poslusaj i svoje srce. Niko od nas nije masina, svi znamo da se rastuzimo i da nas komentar ili gest povredi, ali moramo ici dalje i biti jaki. Moramo razdvojiti lose od dobrog. Neke stvari su vezane i za ukus, pa je nekome lepo i uziza u necemu sto drugima smeta.
Biraj sebi najbolje i uzivaj.
Srecno !!!
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 16:46
Hvala Deda, od sveg srca ti hvala. 🙂
Posted by electrasdreams on 21. марта 2010. at 17:51
Eh, Verkic, sta bi neki dali da imaju emocije? Dadose ti dobre savete, ja te pozdravljam. Ne trosi suze uzalud.
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 18:11
U životu sam često slušala da nije bitno šta ko kaže nego ko to kaže i to je zaista istina. Samo što sam ja blentava takva da mi je mišljenje svakoga bitno.
Posted by dedodoflim on 21. марта 2010. at 17:58
Pa vidi… ja smatram da je ovaj post podugačak, ako ga je neko (ali baš onako iskreno, da ima vremena, i da ga interesuje još nešto osim…) pročitao do kraja… Čisto sumnjam, makar šta drugi rekli… izvini… ja nisam pročitao, čim sam video da je „knjiga“ u pitanju, roman… Draga moja, biću iskren, apsolutno sumnjam da iko od blogera pročita tekst koji liči na reku, a tek na reku koja vijuga! Medjutim, dozvoljavam taj luksuz da mnogi kažu kako lažem; nema veze. Ako jedan tekst, post, ne uspem pročitati dok pijem… da li jutarnju ili bilo koju drugu kafu… onda… onda je, jbg. u pitanju nešto… Ajd ovako: apsolutno razumem tvoju težnju da te što više čitaju! Ma bre, lagao bih da mi ne bi bilo slatko da me dnevno čita njih pedeset… ma stopedeset hiljada! E sad, verovatno sam ja neki zajebant koji piše preko trideset godina i sad je našao za shodno da lupeta. Ali, vrlo je verovatno da sam ja slab bloger, jer napadam anfas! Medjutim, ako neko ima dobre dokaze da čita podugačke postove na ovim blogovima – kapu mu skidam! I nema ljutnje, treba reći ono što se na vrhu jezika izležava, jer ako dugo bude tamo umoriće se ležaljka!
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 18:09
Evo, kao prvo, reku sam ispravila, poravnala sam tekst 🙂 hvala na sugestiji, to zaista uvek zaboravim.
Drugo, iskreno, ne razumem. Pročitala sam dva puta komentar i ne kapiram. Dugačko jeste priznajem, jasno mi je da mnogi ne čitaju ni kraće a kamoli ovoliti tekst, ali mi nije jasno ono što pišeš o mojoj želji da budem čitana.
Naravno, nemoj ni ti pogrešno razumeti, ko to ne želi, ali u mom postu o tome nije bilo ni reči.
Ovde se radi jedino i samo o beskrupuloznim ljudima koji u nastupu (ne znam čega) kude sve i svašta a uzimajući kao opravdanje po jednu negde napisanu reč i ništa više. Kad o nekom nešto govorim dobro razmislim. O sebi mogu lupetati, to nikog neće pogoditi, ali o drugima ipak vodim računa. To je moje mišljenje. 🙂
Posted by Deda on 21. марта 2010. at 18:19
Dugacak post, dugacak komentar… 😛
Post sam procitao ali mi se cini da je komentar ( @dedodofilm)sranje i zato sam ga preskocio… 😀
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 18:42
Moram ipak priznati da je post predugačak i sam si tekstova znao pisati u više delova, moglo mi je biti primer.
Samo kad sam ljuta i povredjena ne stajem baš lako, a i da sam pisala u dva dela 🙂 sutra bih se već izvinjavala čoveku što sam danas ono napisala, garant. 🙂
Posted by srpskistrip on 21. марта 2010. at 19:44
Strasno gde i nabasa na ovaj glupi blog. Em dugacko, em nesme covek da nista da kaze. Jedino sranje ode je blog i dedin komentar. Bljak
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 20:02
Hvala srpskomstripu na poseti. Ovo je ipak blog jedne obične ženice koja piše srcem.
Kome se ne svidja najjednostavnije je ne posećivati ga i rešena stvar. Nikakav problem. 🙂
Posted by Predrag Supurović on 21. марта 2010. at 20:44
Ako ne pročitaš članak do kraja, to samo znači da te članak ne interesuje. To ne znači ni da je članak dobar niti loš, niti da si ti dobar ili loš čitalac. Prosto – tebe to ne privlači i ideš daqe na nešto drugo.
E sad, kad komentarišeš članak koji nisi pročitao a glavni argument ti je njegova dužina, tu stvarno nešto ne štima, ali opet nije problem u članku.
Posted by shaputalica on 22. марта 2010. at 00:22
Pedja je u pravu, saglasna, a što se tiče komentara tipa „blog je sranje“, kome je sranje nek ne čita,p reskoči i ode da igra klikere. Jednostavnije je nego vredjati.
Posted by Borislava on 21. марта 2010. at 19:06
Moja stara mati se zove Nada, dođe vam na isto :).
Šalim se, Venero, ovaj put ne znam šta da vam kažem – osim da vas još jednom podržim.
Mislim, ne znam jer neredovno čitam vaš blog, pa ne znam uvek jasno št se zbiva, ne zamerite.
Kako god, što se tiče biografije, sa’će da vam kaže jednu reč Borislava-dugogodišnji-poslodavac: poslednjih 20-tak godina i više: pod uslovom da taj neko ispunjava zakonske normative – mene briga baš za Formu, oficijelni CV. Dakle, meni lično bi daleko više značilo da neko negde ima ovakve tekstove, makar nekoliko redaka, jer mi je tako vrlo lako da procenim kakva je osoba i kako sve može da izgleda ako ga zaposlim.
Takođe, mene (kao poslodavca) se ne tiče šta je taj neko radio u nekom prethodnom periodu. Mislim, možda je podizao troje dece, kao moja drugarica, možda sa diplomom medicinske sestre čuva decu u 25-toj godini – a poslodavci ne prave pitanje „gde je dama bila tih nekoliko godina“ od srednje škole – sve dok ne izvadi blok recepata da detencetu napiše jedan (ja :), možda je i prespavala, baš me briga. Ako je po vokaciji stomatolog, što se vidi čim obuče uniformu i stane pored mašine, mene dalje ne zanima mnogo šta.
Ja ne mogu da sročim u nekoliko redaka šta sam sve viđala za poslednjih par decenija, samo jedan skorašnji mali primer: mlada koleginica, student generacije, koja je donela pune dve kese diploma da vidim – traži posao. Mislim, dete zlatno, pametno, sa poslom nema blagog pojma NITI JE INTERESUJE.
Ključna reč: niti šta zna, niti zna da ne zna, niti je interesuje da ide dalje. Dakle, katastrofa. Nadalje uporno insistira na tome da mi pokaže CV i diplome, na čega ja već izgubivši živce kažem – ‘oću ja da otvorim orman sa mojim diplomama da vidi? Tu stvar zamre…. :).
Dakle, ja ne znam kako je u drugim profesijama, ali tvrdim i stojim iza toga, da postoji mogućnost da se neko zaposli, čak i danas, na osnovu onoga kakav jeste – na osnovu znanja, veština, ličnosti. Kod nas je dobio posao (kad-tad) svako ko je SAM DOŠAO da se raspita, pokazao zanimanje, pokušao da pozajmi knjigu, da vidi šta se uopšte zbiva….
Dakle, tvrdo stojim iza toga da postoje poslodavci kojima nije primarno značajno da ste dipl. ecc. sa karijerom u PR-u „Koka-kole“ ili ko zna šta. Dapače, imam jako loše mišljenje o esnafskoj zatvorenosti ovakve vrste, jer sam viđala ljudi koji daleko više znaju nego neki „stručnjaci“ iz raznih Glamuroznih Udruženja, samo ne umeju da nahvale sebe. Raj nebeski :).
Sad da ja ne smaram više, još jednom vas pozdravljam od srca, i da vam (pro)dam savet, meni dat jednom davno: podignete pogled u nebo; onda spuštate pogled polako dok vam nos ne dođe u ravan Fruške Gore (ili šta imate prikladno :); onda DRŽITE TAKO.
Pozdrav i podrška :).
P.S. Izvinjavam se ako postoji ma ko ko je PR za „Koka-kolu“, samo pozitivna konotacija :), slučajno mi palo na pamet.
NE izvinjavam se Glamuroznim Udruženjima, imam i zašto :).
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 19:23
Savet je izvanredan, podrška ogromna, razumevanje još veće, Vaše mišljenje fenomenalno i zato posle svega mogu reći samo jedno veliko HVALA. Sve drugo bi bilo glupo. Veliki, veliki pozdrav Borislava i ugodno veče želim Vama i Vašoj porodici. 🙂
Posted by uberVU - social comments on 21. марта 2010. at 19:46
Social comments and analytics for this post…
This post was mentioned on Twitter by verkic: Novi blog post „Biti emotivac ili postati beskrupulozan ?!?“ http://bit.ly/aaUa4U…
Posted by sopran87 on 21. марта 2010. at 20:58
Kao prvo, treba biti emotivan. Po mogucstvu selektivno emotivan, ali nije obavezno. Nikada ne treba unistavati ljudsko (emocije) u sebi zarad necega sto se cinilo ma koliko bitno. Druga stvar, prave stvari uvek izadju na videlo, bile to dobre ili lose stvari. U tvom slucaju ce dobre izaci i neces se ni osvrnuti za ovim, ali u trenutku to malo pecne. Sta da se radi. Samo nastavi da pises sto mislis da treba, tako su mene bar ucili 🙂
Pozdrav
Posted by Borislava on 21. марта 2010. at 21:02
Imate jako lep nick :).
Posted by sopran87 on 21. марта 2010. at 21:10
Hvala 🙂
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 23:56
Vidi, kao što i sam znaš na ovom blogu zaista ima mnogo toga, a teme su vala raznovrsne što jeste jeste. Ne vidim razloga da je ovaj blog post toliko polemika izazvao. Niko se ovde nije mogao osećati prozvanim jer se radi o jednom jedinim čoveku koji i nije bloger, ali ima veze sa netom. Stvarno mi je čudno. Toliko blogova ima gde se i psuje, gde se napada sve i svako i nikom ništa. Zaista se pitam šta je u ovom tekstu toliko iritantno. 🙂
Posted by dijica on 21. марта 2010. at 21:29
Ja da sam na tvom mestu, ne bih brisala komentare. Ti si hiperaktivna blogerka pa ja ne stigem da ispratim sve tvoje postove, kao ni postove drugih, ali mi je baš spominjanje komentara na Twitteru privuklo pažnju. I evo me! 🙂
Ja ne brišem komentare, sem ako nije u pitanju spam, a i njih odavno ne brišem jer ne svraćam na svoj blog. 😀
Nema moderacije komentara, neka piše šta god ko hoće, sem ako neko ode u ekstrem pa krene da me zasipa uvredama. Sve ostalo je samo mišljenje, i ono ponekad najbolje opisuje komentatora. A nekad je na blogovima zanimljivije čitati polemiku komentarima, nego sam post. I to mi se dešavalo.
A nerviranju nema mesta, i to važi i za tebe a i za ponekog iznerviranog čitaoca. Ako se nekom ne dopada tekst, lepo klikne mišem na adekvatno mesto i ode dalje 😉
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 23:50
Slažem se u potpunosti s tobom Dijice. Hvala ti na komentaru. 🙂
Posted by Predrag Supurović on 21. марта 2010. at 22:06
Seti se one „Lajte kere Jakopsfelda“, pošto kere laju iz mraka i poizdalje.
Posted by dedodoflim on 21. марта 2010. at 22:46
Ups! Devet stotina! Lepa brojka! Dakle, imaš finu posetu, i ovako, i onako! Deda, koliki je starac kao bloger toliki je i amater, no to je njegova stvar, premda neko ko je učitelj ne treba da se pretvara da je strog! He, he! Draga moja, ja sam profesionalac, a ne emotivac ili bez skrupula, kako bi se ono reklo. I sada stojim iza toga što sam ti prethodno rekao, ako si se uvredila, premda vidim da su se neki drugi osetili „udarenim“, to je to! Na kraju krajeva, ko bloguje neka bloguje! Meni lično ne trebaju pohvale niti neko preveliko razumevanje. Ako su me napali argumentima i ne umem da se odbranim… molim lepo, pogrešio sam, i naravno da grešim, bez obzira na sve. Ako Deda se ne razume u psihologiju pisanja i potrebe autora (i te kakve potrebe) da čuje mišljenje drugog, drugih… draga moja, to je razlika izmedju amatera i onih drugih, koji znaju da svi mi koji pišemo i postavljamo tekstove na blog… Ajde da prestanem sa objašnjavanjem, jer postoji mali milion blogera koji gore navedeno jednostavno neće priznati. Draga moja, niti jedan članak nije običan tekst; na akciju ide reakcija, sleduje reakcija… i nikada ne treba da se hvalimo koliko toga smo napisali, jer većina napisanog pada u korpu za takve stvari. Inače, draga moja, kultura je veoma, veoma komplikovana stvarčica, premda je istovremeno i sasvim jednostavna. Vidiš. mislim da je bilo interesantno pisati o tebi, meni je bilo baš drago što imam šta reći o tebi i još bih imao, medjutim to me staje vremena a trenutno baš gledam tenis izmedju dve reči. Pozdrav!
Posted by verkic on 21. марта 2010. at 23:49
Dedo, ne znam iz kojeg dela si mislio da sam se uvredila (možda to što sam rekla da ne razumem smisao onoga što si rekao). Ni na kraj mi nije palo da se vredjam jer nemam zašto. No sad je već ovo pravdanje, a to ne želim. Samo ti meni piši, uvek si dobro došao jer znam da nisi zlonameran 🙂
Posted by shaputalica on 22. марта 2010. at 00:38
E, iznervirah se. A teško se nerviram.
Slušaj bre Verkić, oko čega se ti nerviraš uopšte?
Svoj blog pišem zbog sebe. Ne zanima me da se dodvoravam, kome se dopada, hvala lepo, kome ne, opet hvala lepo. Kafa i ratluk svima. A s kojim pravom su ovde kritike pale, i ko je ovlašćen od nas da bude cappo di tutti cappi i da procenjuje da li blog vredi zato što je, majke ti, predug?
Kao prvo, šta bre koga briga koliko je kome, s oproštenjem a i bez, dugačak??? Blog, tekst, auto???
Ima da pišem trotomno izdanje ako mi se tako svidja. Moj blog, moja kuća, moji običaji.
Tačka.
Kome se ne svidja nek’ ne čita. Nek ne počinje uopšte. Ma i nek ne otvara stranu.
Najlakše je biti prostak. Ili se sakriti iza tamo nekog nicka bez linka pa napljuvati.
I svi se nešto puvaju k’o da do sad Pulicera osvajali.
‘Ajde razumem ljude koji pišu stručne blogove, imaju svoju temu i voze priču, i sad rasprava bude konstruktivna, na primer o tehnologiji, i sve OK. Ja tu blejim, čitam i klimam glavom, nisam bre kompetentna. Ali da ti brišeš komentare, blog unose ili išta zato što je neko prost?
Ne bre. Cepaj. Vozi. Teraj.
Šta se koga tiče?
Nek’ preskoče.
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 01:39
Naravno, ne želim brisati niti jedan. Ja vredjala nisam nikog, a onaj ko je sebi to dozvolio i to u tudjoj kući njemu na dušu.
Žao mi je samo što sledeća dva tri dana neću imati vremena pisati ništa novo, no kad i nastavim kod mene će se moći čitati tekstovi kakve sam i do sada pisala. Kome drago kome ne 🙂 Hvala Shaputava, čitamo se 🙂
Posted by Poslednji Skaut on 22. марта 2010. at 01:01
Zar u pesmi da te grdim,
il’ da se na tebe srdim,
što po svome srcu pišeš,
i nikada ne obrišeš.
Blog je ovaj tvoje carstvo,
i na njemu je drugarstvo,
kome ovde nije lepo,
ne mora ni pisat’ slepo.
Zato draga moja piši,
i duboko ti nam diši,
meni treba drugar Vera,
kom ne valja nek’ se …:)
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 02:01
Kako da odgovorim na stihove i to ovakve? Zaista ne umem, iiiiiii, šta da ti kažem.
Možda samo, da se u životu mora mnogo različitih ljudi upoznati, kako bi se znali ceniti i ujedno biti zahvalan onim pravim.
Mnogo je ovde pravih a ti si jedan od njih.
HVALA TI NA TOME 🙂 Znam da ćeš i dalje dolaziti na moj blog. Čitamo se 🙂
Posted by SoraZG on 22. марта 2010. at 01:36
Kada te u većim količinama počnu tapšati po ramenu, uvijek ima određeni broj onih koji to čine iz računa – ako im budeš od koristi uvijek će reći „znao sam ja od početka da ti vrijediš“. Kada vide da im nisi od koristi onako kako su to zamišljali, okrenu se. Ti ih ignoriraj i ne daj se 🙂
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 01:46
SoraZG hvala ti, potpuno si u pravu, svesna sam toga jer sam znala prolaziti tako u životu. Ovde, online mi je malo drugačije, teže, ne gledam ljude u oči pa nekako …..
Lep pozdrav u ove kasne sati. 🙂
Posted by zeljkic on 22. марта 2010. at 01:54
Verkic samo napred nije vredno nerviranja
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 02:01
Hvala Željkic, dobro mi došao na blog 🙂
Posted by Deda on 22. марта 2010. at 09:53
@dedodeflim
Moram se sloziti sa tobom. Jesam amater, priznajem.
Medjutim, ulozio sam vreme, dosta paznje i zaista sam se potrudio da komentarisem sa posebnom paznjom prema autorki bloga i ovog posta.
Zao mi je sto nisi procitao post, iz njega se moze dosta toga nauciti, a o emocijama i da ne govorim ovom prilikom, prejake su.
Verujem da se nisi naljutio kao sto sam ja posle tvog komentara sto sam za tvoj predugi komentar napisao da je sranje iako ga JESAM procitao i zaista stojim iza mojih reci? Ako jesi, evo koristim priliku da se javno izvinem sto sam i prema tebi iskren.
S postovanjem, Deda!
ps. Verkic, izvini sto smaracim i oftopicujem, spemujem i ostalo.
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 14:18
Tu sam Deda, sve OK 🙂
Posted by Miodrag Ristić on 22. марта 2010. at 15:44
Ja brzo čitam, ali mi je trebalo vremena. Iskreno, na kraju sam potpuno zbunjen. Ne, emocije potpuno razumem – ali mi uopšte nije jasno šta je tu izazvalo toliku „buku“? Šta u stvari ljudima smeta? Ili jednostavno imaju porebu da „izdvoje svoje mišljenje“ – po svaku cenu? Neke stvari su STVARNO precenjene…
Posted by verkic on 22. марта 2010. at 15:56
Veruj mi da se i ja celo vreme to pitam. Niti sam koga uvredila niti povredila bilo čim, ali eto desilo se što se desilo i nisam želela brisati komentare jer znam da je ne popularno, ali u buduće zaista neću tolerisati. Nikad ni u snu neke reči ovde napisane ne bih nikom mogla izgovoriti ni napisati, pogotovo u njegogoj kući, kako ja to kažem, jer blog je blogeru kuća, njegov dom, uredjuje ga i sredjuje kako zna i ume.
Dobronamerni komentari su naravno uvek dobro došli, dijalog oko ne slaganja ili različitog mišljenja takodje ali vulgarnost ni u kom slučaju neću trpeti.
Dobro mi došao na blog, sad sam malo ja nekulturna 🙂 🙂 🙂