Čvrsta kao stena!

Mnogo sam razmišljala (opet ja i moje razmišljanje) u zadnje vreme. Stvarno je ova džepna venera mnogo komplikovana. Sad,  dal’ ona ili život baš i nisam sigurna, ali toliko toga ima isprepletenog, toliko toga se smenjuje  i to samo u toku  jednog dana, kako onda ne bi…… Kad gledam život unazad, uh ma to je za bar….. brat bratu 5 knjiga. 🙂

Moram reći odmah na početku, mada ste već svi imali mogućnost  videti i saznati,  odnosno pročitati dosta toga,  da   nisam dozvolila da bilo šta utiče na moj duh, urodjenu vedrinu, na moj optimizam koji mi nikad u životu nije manjkao. Vedrina mog duha je pobedjivala  sve nedaće koje je vetar znao naneti, ko zna odakle i  ko zna zašto. Ostajala bih čvrsta kao ……

Želim se ovog puta, ovog prvog prolećnog dana osvrnuti unazad,  ispričati jednu na žalost sasvim običnu priču, priču mnogih. Govorila sam već da više godina nismo zaposleni ni suprug ni ja, da se snalazimo kako znamo i umemo.  Koliko li nas je samo takvih? Prihvatamo razne poslove i na taj način nekako spajamo kraj s’ krajem…..

Naši prijatelji, nikad nisu znali   kako uspevamo, ni kako…… uvek smo bili raspoloženi, orni za muziku, ples, nasmejani, bezbrižni za sve oko nas. Ljudi bi rekli gledajući nas da nam u životu ništa ne nedostaje. Zato smo valda i omiljeni u društvu.  Sve okrenemo na šalu, oko  nas širimo  samo pozitivnu energiju toliko potrebnu svima. A ono što je u nama, ono….. to je tamo samo za nas dvoje, to je……

Najveći problem u našem životu je zimi ogrev. Sve nekako mogu izdržati, ali hladnoću ne mogu i gotovo. To je nešto što me zaista ubija. No, proleće je tu. 🙂  na svu sreću, mada….. treba još progurati dosta.

Imamo centralno grejanje i to veoma dobro, prostorije su dosta niske tako da i dva, tri puta kad se naloži bude zaista pakao od vrućine u kući. Nas dvoje to dobro znamo iskoristiti 🙂 .

Ne trošimo mnogo ogreva, ali teško ga je spremiti. Za ovu celu zimu, potrošili smo do sada 5 m3 drva.  Zar je mnogo? Ne nije. Snalazili smo  se svakako. Kupimo 1 m3, pa razvlačimo, pa pola metra čak, srećom drvara je pored nas, kuća do kuće, te možemo i u kolicima preneti te manje količine.

Pre dve nedelje  je čak  suprug išao kod moje tetke na  njen stari srušen salaš gde je ona imala neke letve, daske, grede….. trule doduše, ali greju. Skupljao je on to, hrčak mu ravan nije bio. E, setih se, odeća, stara dečija odeća,  uh gori i to. Još kako,  samo da znate.  Jeste da odžak bude…. ali kad je dobar, kao kod nas, malo se češće čisti i ok.

Proletnji radovi na njivama na svu sreću su tu (samo da  kiše ne bude)  te je moj suprug počeo s’ radom. Već 10 godina održava 100 jutara zemlje jednog našeg prijatelja. Plata,  naravno na sat, dnevnica što no se kaže.  Satnica mala, al…… da ne pričam, umor, prljavština, ledja… Džaba ovo da i govorim nekome ko to nije radio taj  ne zna koliko može biti naporno.

„Drnda“ se po ceo dan na traktoru, trese kao da je uključen u struju, sam ko pustinjak tamo negde u njivi, gde samo po koji poljski miš pretrči, čak ni drveta nema da se…… ako mu ustreba. 🙂

Da se vratim na zimu. Cele zime,  zbog ne mogućnosti ili bolje reći nemanja, zbog….. ne plaćamo ni struju ni vodu. Kad počnu ti proletnji radovi, polako 500 dinara po 500 dinara plaćamo sve ono što se tokom zime nagomilalo a bude toga podosta bogami. Taman kad dodjemo na neku pozitivnu nulu, da to tako nazovem, dodje ponovo zima…….. i  Jovo nanovo, šta ćeš drugo.

Ovakav  život  vode mnogi ljudi. Zbog toga  sam pisala mnoge tekstove na  blogu na način na koji sam pisala. Nikad to nije bilo kukanje. Možda je neko i  tako shvatio,  ali zar bih imala ovaj duh koji imam…… nikad to nije bilo plakanje, jer retko plačem, nikad to nije bilo radi izazivanja nekog  sažanjenja, to užasno mrzim a i šta imam od toga……nego jednostavno,  to je život.  Ako sam išla na muziku rekla sam, da bila sam na muzici, ako sam pojela samo parče hleba, da istina je pojela sam samo parče hleba. Takva sam ja ovde, na ovom blogu.

Ima nešto veoma interesantno. Sve ovo „govorim“ samo  ovde gde me „niko ne vidi“. Ovo je moja lična oaza. Istina, mnogi ovo čitaju, verovatno više njih nego što imam offline  prijatelja, ali…. ali ….. ma zaista ne znam. Ovde imam potrebu reći baš onako kako jeste. Ovde ne mogu sakriti ništa,  ne znam zbog čega.  Sve ono što ne želim pričati u  stvarnom životu ja ovde istrtljam dok si rekao keks. Internet je čudo.  Stvarno čudo.  🙂 O ovom „fenomenu“ trebalo bi malo više pisati.

Pronašla sam u njemu, u Vama,  toliko potrebnu snagu, da je ponekad i ne umem opisati rečima.

Od sutra nemam više ni jedne cepanice, ni jednog drvca, letvice, nema ama baš ništa. Od sutra će radijatori biti hladni, ali mogu ja i to, mogu……

Ne želim nikoga moliti, nigde …….. Nikad mi ni napamet nije padalo tražiti neku socijalnu pomoć ili šta već, mom suprugu i meni je to …… ne mogu nas zamisliti…. Greh bi bilo da ljudi u našim godinama koji još mogu da rade, hvala Bogu, koji…. ma ne mogu ovu misao  ni završiti……

Bez obzira na sve, bez obzira što i sada sedim zamotana u ćebe, sunce će dan za danom  biti sve jače. Polako će doći…… a tu ste i Vi, svi moji prijatelji koji me svojim komentarima……. ma već samim Vašim čitanjem bodrite, dajete snagu da i ovo malo još izdržim.

Još  i rešenje kad stigne za Udruženje, kad počne pravi rad, kad budem još više zaokupljena drugim,  važnijim stvarima, ma ko će i misliti o vatri. 🙂

Tada će se i zadnja kockica složiti jer čovek mora imati cilj u životu ka kojem će,  ne obazirući se na prepreke ići, sigurnim nezadrživim koracima. Ja tako idem.

Kad sam počela realizovati one male  konkretne prve zadatke postavljene  ispred sebe, dobila sam još veću volju, snagu,  počela sam razmišljati sve pozitivnije i pozitivnije, počela sam biti zadovoljana s’ uradjenim, i sada, na taj način  privlačim samo pozitivne stvari. Ja to kažem tako, a neko bi rekao …. ma znate o čemu pričam.

U životu mnogo lekcija moramo naučiti.  Nisu one nimalo lake. Jedna od njih je veoma prosta medjutim  zna biti bolna i veoma teška, a to je: treba naučiti koje mostove koristiti u životu, a koje strušiti. I znajte, ima jedna  velika istina,  da sve što se u životu dešava, dešava se s’ razlogom. Ja sam ubedjena u to.

Pored ovog istinitog i na neki način ludog i pomalo teškog teksta dodala sam malo i prelepih slika, koje meni lično daju mnogo snage. Gledajući u njih ja mogu sve što poželim. Zato uživajte i Vi.

Advertisements

11 responses to this post.

  1. Uh, prica jeste teska… Dosta teska. Ne mogu reci da sam prosao kroz isto, ali mi je poznata situacija, i price iz 90-ih. Ovo me je podsetilo na njih. Uskoro ce to udruzenje doneti neke povoljnosti, krenuce prihodi da se povecavaju, pa ce biti lakse! Samo napred

    Одговор

    • Posted by verkic on 20. марта 2010. at 13:55

      Napred se uvek mora i ići. Mnogo zaista ljudi nažalost živi slično, želela sam im samo pokazati da ništa ne mora biti smak sveta.
      Sve prodje. Moraju znati da je život zaista jedan crtež u kojoj nažalost se ne može koristiti gumica.
      Sve ono što se doživi ostaje, ali treba znati kako izaći iz svega kao pobednik.

      Одговор

  2. Jebes ga Verkic…dizvines kurcevit ovo zivot, nema drugoga, pa okrenemo na zezanje, ko ga jebe…kad god hocu da kazem nesto pametno, ja mnogo psujem jer me emotivno dodirnu `vake istine i onda psujem ne znam sta, ali psujem, lepIje mije mi tako 😀

    Одговор

  3. Posted by Petar on 20. марта 2010. at 14:46

    svaka vam čast, pravi ste borac i pored sve što se dešava uvek nasmejani i pozitivni! :))

    Одговор

  4. nuri battal estetik burun cerrahi

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: