Naučih heklati sa 17 godina #verkic_rucni_radovi

Pričala sam ja Vama već do sada da sam se prvi put udala sa 17 godina. Ništa nisam znala verujte mi. Čak ni kuvati, no hvala Bogu, što me baš ovakvu  napraviše ti moji roditelji,  geni valda kako Zelena kaže, ubrzo sam naučila mnogo toga. Jednostavno nikad nisam htela sebi dozvoliti da za nešto kažem da ne znam. Ko god bi me pitao:  – znaš li…… moj odgovor bi bio:  -nisam još to radila, ali naučiću nije problem  i ubrzo bih naučila. Takva sam uvek bila.

Odmah nakon veza, sledeće što sam naučila bilo je heklanje. Ispričaću Vam i kako. Ne biste poverovali, ali to je samo dokaz da se sve može.

Htedoh ja nešto zaraditi  heklanjem, medjutim trebalo je i naučiti. Tada u tim godinama, preponosna  da nekog molim da me nauči jer je trebalo pre toga izgovoriti ono: – znaš,  ja nemam pojma……  da li bi htela možda da……..ali ova Vaša Verkić tada u tim godinama to nije htela reći. Elem,  dosetim se ja i  odem  na pijacu te  izaberem jedan manji tabletić i kupim ga.

Došavši kući vrtim ja ono u rukama, ma, neće  nikako konac da progovori. Niti znam odakle da počnem, niti kako ali….. Odoh nakon toga u posetu jednoj mojoj tetki koja je  izvanredno heklala.

Tu moju tetku nisam baš nešto posebno  ni volela i kad bih odlazila kod nje, a morala sam dosta često, obično bih sela na fotelju dok je ona obavezno bila na kauču sa svim heklarajem u rukama.

Ovoga puta sedoh ja pored nje. Ispitivala ona mene o mami, tati (inače tatina sestra je bila), o bratu, o vrag zna čemu sve ne. Kako god je neuporna bila za postavljaje pitanja tako je neumorna bila i sa vrtenjem one heklavačice u rukama. Vrti li vrti, ne videh ja ni kad ni kako zahvati onaj konac a heklavačica samo se mrda gore dole.  al’ ja uporno zurim u onaj njen rad ne bih li nešto shvatila.

Primeti na kraju moja tetka da ja uporno gledam u nju i onako „prefrigana“  i promućurna kakva je bila (imam i ja nešto od tih njenih gena čini mi se) , kaže mi:  – ti hoćeš da vidiš koju mustru radim? Prvo zatečena, zatim sva sretna odgovorih: – da čini mi se da je nešto jako lepo!

Raširi ona meni prvo  stoljnjak koji je heklala, kao pokaza mi i sad polako nastavi dalje. Videh ja kako zahvata konac, videh kako pravi lančice, videh gde ubode………. Sva presretna odoh kući, nešto sam bar uspela videti a nisam morala ništa reći. Na odlasku mi još rekla donesi jednom kod mene ono što ti radiš da ja vidim, pa možemo zajedno🙂 napraviću krempitu. Inače bila je  „dobrostojeća“  u to vreme i jedino gde sam mogla jesti krempite bilo je kod nje. Od tada zavoleh mnogo više tu moju tetku moram priznati🙂 .

Došavši kući, uzeh onaj kupljeni tabletić, nadjoh mu kraj, isčeprkah nekako končić i ono se počelo parati. Ja polako parajući još ponešto ukapirah.

Tada sam uzela prvi put heklavačicu u ruke. Zapetljah nekako početak i napravih par lančića.  Bio je to jad živi,  prst mi je bio kao jastuče za čiode ali malo po malo napravih i ja svoj prvi  mali heklani  tabletić. Ovde sada imate priliku videti neke od tih mojih radova. Zadnje tri godine sigurno , nisam uzela heklaricu u ruke, no ne znači da ne bih mogla ponovo malo se zanimati i tako sam već skoro sve podelila što sam uradila te bih trebala  malo obnoviti svoju kutiju sa radovima🙂 .

Stajalo je u kitiji i nije uštirkano, ali nadam se da će Vam se ipak dopada🙂

13 responses to this post.

  1. Dokaz da se željom i upornošću sve može postići🙂 bravo Verkić!

    Одговор

  2. […] This post was mentioned on Twitter by Marija Spasojević, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Novi blog post "Naučih heklati sa 17 godina #verkic_rucni_radovi" http://bit.ly/9nM9PR #verkic […]

    Одговор

  3. Posted by Ivana70 on 14. август 2010. at 01:28

    Све се може, кад се хоће! Браво за упорност!🙂

    Одговор

  4. Ko umije,njemu dvije..🙂
    Bravo Verkiic,uz tebe i ne ide obicnija prica !

    Одговор

  5. Eto, kad imaš volju, sve ostalo je lako…
    Takve je imala moja baka, mada je nikad nisam videla da hekla…
    Kažu da je to super za opuštanje. Samo napred.

    Одговор

    • Posted by verkic on 14. август 2010. at 12:04

      Jeste Breskvice, ali u ono vreme lako nam je bilo i opustiti se. Sada bi to radila samo ako bih morala, opuštanja ne verujem da bi moglo biti sa svim onim mislima u glavi koji jure 200 na sat🙂

      Одговор

  6. Ja pobegla od tih gena, meni babe `eklase, ali mene to jock zanimalo, a ti jos aviJon da naucis da vozis😀

    Одговор

    • Posted by verkic on 15. август 2010. at 23:05

      Zelenko, od bicikla do traktora, vozih sve, što ne bih i avion🙂
      Da ja samo imam vremena da sve ispričam. Jedne godine sam sa prijateljem keramičarem postavljala pločice u jednoj kući u Apatinu, zidala sam kod jednog zidara sa njim zajedno štalu, kod mene redovno sve malterišem, i gletujem i krečim sve što treba, kosila sam (ručnom kosom), bila sam i baštovan🙂 , rastavljala s Markom čak i traktor i motornu testeru, ma mogla bih nabrajati vrag zna dokle, samo ima jedna stvar. U struju ma u nju se ne pačam, bežim od nje ko djavo od krsta🙂

      Одговор

  7. Bravo Verkić! Mene i sestru je baka naučila da heklamo kada smo bile još u osnovnoj školi. I tada smo heklale zajedno sa njom. Bože, kada se samo setim. Ipak smo bile dobre. I vezle smo i štrikale. Ja sam po malo radila i tapiserije. No, od svega, ostade samo šivenje i to sam od mame naučila, jer me je zaista interesovalo. Daleko sam nekog profi šnajdera, ali znam da sašijem sebi pantalone, da svašta porubim a isto tako znam i iglom da odradim sve što treba!

    Lepe su ti uspomene ostale na te heklerajske dane!🙂

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: