Samo da još skontam i super!

Još samo pre par dana obradova se ja proleću, lepim danima. Naravno ko i ne bi, kad muževljev posao zavisi od sunca i lepog vremena Al’ ……. ne lezi vraže…… Menja se izgleda mnogo toga. Ovaj naš život se obrće i to izgleda iz korena. Možda bi naši ljudi zaposleni u marketingu,  prodaji mogli dobiti i neke nove ideje čitajući ovo. 🙂 🙂 🙂

Lepo ti do sada moj suprug u zadnjih deset godina,   silom prilika,  od čoveka od zakona,  koji je stajao s kravatom, kapom i palicom na ulici došao do toga da ore, drlja, seje  tudju  zemlju. No sad, nije ni to problem dok ne počne orati drumove (Marko se zove pa ko zna šta mu može na pamet pasti),  uvek je bilo mora se, sila je, štaš tako ti je valda  došlo vreme. Izmešale se profesije,  pobrkali lončići,  te ljudi s’ osnovnom školom sede  u kancelariji, a oni s srednjom, višom i visokom  na njivama.  Mora neko i orati, tatini sinovi pobegli u grad i to ne da im je dosta sad Sombor, jer to je samo tridesetak kilometara daleko od njih, nije ni on više dovoljan, sad je to Beograd. Sad odjednom od onog „aaaaaaa šta reče“, prešli ti oni na „bre bate da ti ja kažem“.

Ama i to je dobro, jer kako bi Marko zaradio onda, al’ mislim da bi i njemu bolje  bilo da počne orati drumove. 🙂 Možda bi neke pare tada i dobio. Ovako ti jadničak, kako drugačije više i da ga nazovem radi po ceo dan, para ni odkuda, jedni viču biće, jedni, ma čekaj, jedni e nije ti krava stala na rep.

Medju njima su i jedni meni posebmo dragi. 🙂

Ima medju njima koji,  što jeste jeste ne mogu lagati,  žele uredno izmiriti svoj račun, al’ onako….. razmišljajući zdravim seljačkim mozgom,  a on ti otprilike ovako rezonuje.

2 sata bacanje veštaka i 4 sata drljanja u kompenzaciji ti po njima dodje:

1 ovčija glava (lepo očišćena), 10 jaja i kutija od 500 gr (od eurokrema) masti.

E,  to ti je 6 sati rada. Sad nikako ja to da izračunam. Valda sam i matematiku zaboravila. Satnica bi trebala biti 150 dinara, puta 6……. koliko košta ta glava, jedno jaje i pola kile masti nemam pojma, al’ to ti je to. Il’ uzmi kad ti čovek  lepo daje, nema tu pregovora,  il’ čekaj, čekaj, čekaj.

Gledam ti ja neki dan onu glavu, okrećem, obrćem, sa svim onim očima i jezikom što mi se plezi. Gledam i mislim aj da je sačuvam. Za par dana će doći ljudi iz Elektrovojvodine, te lepo ja njima da je upakujem,  još mašnicu da stavim na nju da se ne vidi onaj jezik. Oči, ma njih neka i ja se izbečim na račun te i moje verovatno slično izgledaju, al kako onaj jezik da im ostavim. Mogu da im se bečin, to oni i ne primete, al’ da im se plezim, ma ne valja ljudi.

Bile nekad kompenzacije sećam se ja dobro, sećam se i da smo uvaljivali sve i svašta, al’ smo u tom slučaju davali i kapom i šakom samo da bismo je mogli odraditi. Sad…… vremena se menjaju, šta ću nego prilagoditi se. Samo da još skontam kako to ide.