Najbolnija tema današnjice na moj način

Šta, kuda, kako, na koji način? Pitanja koja nas često muče, ne daju nam spavati, ali na koja se uvek nadju odgovori, svesno, nesvesno,  pre ili kasnije.

Ranije sam  pišući svoje tekstove,  pisala  dosta uopšteno o nekom svom iskustvu, mišljenju, ostavljajući svakome da sam iz njih uzvuče ono što mu je bitno i važno, da odbaci nebitno i nevažno. Čitajući, ne shvatamo svi na isti način.  Često sam primetila da nisam  bila dovoljna jasna,  te da su me ljudi  mnogo puta pogrešno razumeli.  Zato sam počela na konkretnim  primerima  govoriti i prenositi ta svoja iskustva,  razmišljanja.

U današnje vreme  najveći  problem mnogih je posao. Da bih mogla o njemu pisati jasno,  onako kako ja to vidim,   krenuću prvo od teksta  Raditi zato što se mora i/ili ono što se voli.

Ne želim ga komentarisiti na ovaj ili onaj način. Ne želim govoriti o školstvu, državi,  da li nam i koliko omogućava zapošljavanje. Reći ću konkretno kako je na mene uticao ovaj članak.

U prvom momentu se pojavio užasan revolt, bes, te na kraju i  tuga. Tražim, jurim, pitam, molim. Ništa od toga. Jedini uslov koji sam ja imala obraćajući se mnogima za posao bio je: –  želim posao bez obzira na platu, ali  da odgovara mojoj stručnoj spremi. Sve drugo van nje sam radila, radim i danas i jednostavno fizički više ne mogu.

Kratko rečeno nisam mogla dobiti ni mogućnost pokazati šta i koliko znam i umem. Tu su uvek bila tatina deca, odnosno, ajde da ne okolišamo i ne uvijamo,  ili zaista mladi, ili oni koji mogu dati  po 2000, 3000 evra za radno mesto.

To su razlozi zašto sam užasno kivna bila pročitavši navedeni tekst. Ali……kako sam ja uvek bila …pa baš takva kakva sam…mnogo toga ima kod mene,  mogli ste do sada već i da primetite na neki način, ponovo i ponovo sam se vraćala na isti članak. Svaki put sam ga drugačije protumačila.

Ovo nije neki teški naučni tekst pa sad treba ga protumačiti, razumeti….. Ovde su ispisane  životne činjenice koje prihvatamo, ne prihvatamo ili imamo neko svoje lično mišljenje o njima.

Pitaćete onda zašto sam se toliko vraćala na njega. Iz prostog razloga što sam čitajući svaku reč,  svaki put pažljivije, slagala svoje samo meni znane kockice. Nisam uzela papir, nisam zapisivala ništa,  jednostavno sam pustila mislima da me vode. Sve jasnije i jasnije mi se javljala ideja.

Napokon,  jedna rečenica CITAT IZ NAVEDENOG BLOG POSTA: …..Kada neko kaže da nema posao i da ne može da ga pronađe, ta osoba govori u stvari da ne može da pronađe posao koji bi želela da radi, ili misli da bi želela da radi, i to ne znači da nema posla!….. je konačno u meni probudila ono što stoji uspavano dve godine.

Hvala profesoru varagic-u na ovoj rečenici!  Meni je pomogla, probudila me, naterala me da krenem.

Shvatila sam istinu, pravu, jasnu. Da, istina je,   ja hoću posao,  ali onaj koji će mi pružiti zadovostvo. Pa sam rekla sebi.

U svom životu čovek mora ići samo napred. TAČKA. Radila sam svašta, sada ne želim  svoj radni vek završiti kao čistačica, konobarica ili šta već se može naći. TAČKA. Jednostavno neću. TAČKA. Ali šta ja sada,  ne čekajući mogu sama uraditi da promenim situaciju?

Imam srednju školu. Pa šta,  imaju je mnogi. Pohadjala sam mnoge kurseve. Pa šta i drugi su. Sama pokušavam… Pa šta i mnogi drugi pokušavaju. Ajde Vera realno. Odvaži…….  Znaš mnogo a opet tako malo……

Pisala sam razne statute, pravilnike, akte, ugovore, planirala, analizirala, knjižila, prodavala, vodila proizvodju. Ajde da sve to što sam do sada radila  objedinim, iskoristim svoje dosadašnje iskustvo.  Ono što se u medjuvrenu promenilo lako ću nadograditi na već nešto što mi je poznato zašta imam osnove. Biće mi lakše nego nekome koji od tog svega nabrojanog ne zna ništa. A pogledaj Vera,  ko sve vodi firme, preduzeća, ko ima registrovane….. Pa ako može automehaničar, vodoinstalater, ako može neko ko ima samo osnovnu školu  MOŽEŠ I TI.

Idemo sada na ono što me je uvek sputavalo i zbog čega  ja nisam videla moguće rešenje do sada. Nedostatak novaca. Kako nešto pokrenuti, kako…. bez dinara?  Sve što uspemo zaraditi ode na stanarinu, struju, hranu….. Šta je to što može sa malo ili…… NVO sinulo mi je.  Da tu bih mogla svo svoje dosadašje znanje upotrebiti, i ….. Moć udruženja se baš  sastoji u tome da problem postane vidljiv……Idem rešiti svoj problem rešavajući druge……To je bilo 17. 02. 2010. godine.

Danas, 27. 02. 2010. godine, pripremljeni su svi akti, ugovori o korišćenju prostorija, do u detalja isplaniran svaki zadatak do subote, pronadjeni svi  konkursi  koji su u toku i 11 osnivača Udruženja „Pružimo ruke“ 06.03. 2010. će održavati  zakazanu Osnivačku skupštinu udruženja u svojim novim prostorijama.

Na kraju mogu samo još jednom zahvaliti profesoru varagic-u na  tekstu koji je u meni  probudio starog borca. To sam uvek bila i mogu i dalje. Sada je vreme, pružimo ruke jedni drugima, povežimo se. Svako od nas ima svoja interesovanja, želje, znanje, objedinimo ih i ne dozvolimo da nas niko sputava u našem zajedničkom cilju. Tako zajedno možemo sve.

Advertisements

14 responses to this post.

  1. … a ja danima tiho ponosna, onako za sebe, sto sam mozda, bar malo, na sekund doprinela razvoju neke nove ideje u jednom ljudskom zivotu, koja bi mogla nesto da promeni… never mind – pruzam ruku!

    Одговор

    • Draga moja prijateljice, ono što si ti doprinela je nešto što će biti tema jednog većeg blog posta. Ovaj sam danas posle sastanka napisala za desetak minuta.
      Iskreno pomenuti tekst je kod mene zaista doprineo da se priupitam da li ja stvarno želim posao ili ne. To je činjenica.
      O onome što si ti doprinela, posle tebe Jelena, Mirjana, Zelena, Šaputava, i mnogi drugi koji su svojim komentarima učinili da ja….. to je jedna posebna priča koja će biti ispisana na sasvim drugi način.
      Ne mogu uporedjivati jedan tekst koji je kod mene izazvao revolt, bunt, pa me naveo na razmišljanje, sa konkretnim predlogom, mejlom, dopisivanjem mojim i tvojim, tvojim utrošenim vremenom kako bi pomogla i sugerisala…..to ne ide zajedno. Tvoja pomoć i pomoć Jelene pre dva dana kada smo pričale skajpom, je zaista nešto o čemu ću malo duže i na drugi način pisati u jednom blog postu. Ne verujem, da sumnjaš u to, mislim da si me do sada bar malo upoznala 🙂

      Одговор

  2. Uf, dobro je, sve sam pogresno shvatila :)))
    Ipak, Srce je na mestu (ne mislim moje, nego tvoje) :))))
    Idemo dalje… u nove zivotne pobede! Haj-ho!

    Одговор

  3. Vidis, te kockice o kojima si pricala su dosle na svoje mesto! Ne totalno, ali najlepse od svega je sto kad jedna dodje ona povuce za sobom i drugu, i tako po inerciji krenu da se sklapaju! U medjuvremenu se nadju neke nove, cisto da nam ne bude dosadno 🙂 Ali mi je veoma drago sto se sve krece kako si planirala i sto ide na bolje! Drzim palceve da tako bude i dalje

    Одговор

  4. Iskreno da ti kažem, ništa meni nije jasno. U žurbi sam i jurnjavi zadnjih dana, ali sam sigurna da si našla pravi put. Srećno. 😉

    Одговор

  5. E, bravo; akcija donosi rezultate; ne fale ideje, fali njihovo sprovodjenje u delo. I ljudi koji pricaju prazne (price iza kojih ne stoji nista postignuto) nisu uopste vredni paznje.
    Napreeed i navaaaliiii 😉

    Одговор

  6. Draga džepna Venero,
    join the club :).
    Inače nemam naviku da čitam postove o tuđim životima, previše toga vidim live, ali vaša tema me je jako obradovala.
    Da ne otežem mnogo – znam bar nekoliko žena kao što ste vi. Jako su retke: trebalo mi je 25 i više godina da uspem da skupim takvu poneku prijateljicu :), ali htedoh samo da vam napišem…
    … eto, da niste sami. Da ima još partibrejkera, koji veruju u sebe i svoju volju i snagu, koji su preživeli svašta i poštuju vas i vaš način, stav i karakter. I žele vam svako dobro, i sve što i sami sebi želite.

    Punopuno pozdrava, od srca, zaista :).

    Одговор

    • Posted by verkic on 2. марта 2010. at 22:58

      Prvo dobro mi došla, kako je i red 🙂
      Obradovale su me Vaše reči i iako sam do sada već bezbroj puta govorila, moram reći da mi je zaista veliko zadovoljstvo kad čujem da neko podržava moj rad i način mišljenja.
      Još veće zadovoljstvo je što su svi komentari pisani iz srca, to se vidi, oseća. Uvek se (iskreno) naježim čitajući, a koliku mi snagu svi Vi dajete ne umem iskazati. Svaka reč bi bila mala, neadekvatna, beznačajna u odnosu na ono što Vi meni pružate. Hvala mnogo 🙂

      Одговор

  7. Bože, baš nema na čemu :).
    U ova žalosna vremena, viđam mnogo ljudi koji su inteligentni, sposobni, spremni i vredni, i jasno vidim da se prosto bore poslednjom snagom da održe glavu na ramenima, da se često pitaju da li su sami takvi na svetu, i da im mnogo čini makar jedan telefonski poziv koji će da im kaže samo – da, nisi sam, gledaj napred, ne boj se straha :), ima nas još.
    Uvek se rado sećam jednog svog sada već pokojnog profesora: kao iz romana – čovek je rođen sa ozbiljom telesnom manom, uspeo da se iškoluje do najvišeg nivoa, a već pred smrt, između dve dijalize, išao je – na časove francuskog i slikanja. To je duh, karakter kojim je mogao da nacepa drva u dvorištu, kako smo se onda šalili… Svaki borac je uvek za poštovati, kako ja mislim, tako i vi :).

    Ja sam dugo na zidu imala uramljen poster na kojem piše – the only thing to fear is fear itself. Zato sam uzela sebi slobodu da vam napišem jednu lepu reč, ako ne mogu da vam pomognem – odmoći neće sigurno :), a vama puno hvala na dobrodošlici i na lepim rečima,
    još jednom najlepše želje i prijatno veče :).

    Одговор

    • Posted by verkic on 2. марта 2010. at 23:43

      Malo sam „trknula“ na Vaš sajt, iiiiii moram priznati da čim prve….. odoh odmah kod stomatologa. Nekada sam ih redovno posećivala, skoro svaki zub mi je plombiran, ali od kako je ova sutuacija, ma šta da pričam…..i sad kad dignem pogled sa tastature na Vaše ime tačno me je sram 😦
      Ali kako ne postoji ni jedna prepreka koju neću preći, kako ću se uzdignute glave dići ako padnem spotaknuvši se na koji kamen, kako sam od nepokretne osobe postala neko ko sad može igrati twist i moravac (mada po desetak minuta ali biće i više), tako ću uspeti i sebi obezbediti ono što nam je nažalost uskraćeno, a to je pravo prvenstveno na preventivu a posle i na lečenje.
      Oko mene je zaosta mnogo ljudi koji su u sličnoj situaciji kao i ja i sretna sam kad vidim koliko je u njima još uvek volje i žara za borbu. Ti ljudi ne gube veru lako bez obzira na sve životne nedaće i baš zato ćemo pomeriti planine ako treba.
      Hvala Vam još jednom na iskrenim i prelepi željama.

      Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: