Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema…….. blogu!!!

U zadnje vreme, ko o čemu, Vera o blogu i blogerima. Pa kad sam već u tom „fazonu“  hajde još malo da nastavim. Često su me mnogi pitali: – a šta imaš ti od tog svog bloga i tog svog piskaranja?

Koliko se ovo može objasniti nekom ko nije u tim vodama ne znam, moje je da pokušam, samo da Vam pre toga kažem: – Imam, mnogo imam!

Hajde da počnemo jednim pitanjem:

– Da li ste nekad gradili kuću a da niste imali ni dinara? Sad ne ono baš bez dinara, to se tako samo kaže, plata je tu……..ali ……..Ako to niste teško ćete shvatiti koliko jedan blog može značiti.

Ja nisam gradila kući ali sam gradila vikendicu (tada sam imala stan). Prvi brak, ja mlada,  dobro plaćen posao i  reših pravićemo vikendicu i zasaditi voćnjak, te jednoga dana kad kćerka odraste, mi u penziji, lepo se preselimo i……… Suprug viče:

– Kako ćemo mi to, plate su nam taman dovoljne da možemo lepo živeti, što da se upetljavamo?

– Pa ti nemoj ako nećeš, ja HOĆU!

Nisam se dala odgovoriti. Kad nešto odlučim to je amin, dalje se više ne preispitujem, ne arlaučem nego samo gledam kako da to i ostvarim. Da, takva je bila ova vaša Verkić.

Za par nedelja sve sam organizovala. Nabavila šljaku, dovezli je ljudi, pronašla i onu drndavu mašinu za sabijanje i nabijanje (uh kako bih drage volje nekoga u nju stavila da se dobro protrese) i bacila se na pravljenje blokova.

Ubrzo je polako blok po blok kojeg sam s toliko ljubavi i želje ali i žuljeva :)  pravila,  počela dizati  lepa gradjevina. Posle svakog reda, gledala bih, zastajala, uživala u stvorenom. Samo kanap mi je bio tu da me  održi u zadatom pravcu do cilja kojeg sam sebi zavrtala. Znao se on nekad zategnuti, znao se zaseći, ali bio je tu i sve se dalo ispraviti.

Shvatate li šta hoću reći?

Moj blog, ova Džepna venera je moja kućica iz snova, ogledalo mene i moje duše, svakom napisanom rečju nova cigla je dodata, svakim novim blog postom moja kula je veća, lepša, ima veću vrednost. Onaj kanap (malo rogobatan izraz možda ali slikovit) ste vi. Svi vi koji me pratite, koji me podržavate, pridržavate, koji me upućujete, hvalite i kudite. Vi mi dajete pravac. Vi me vodite. Bez vas bih ja bila niko.

Deset je meseci kako se ova kula zida. Postala je vidljiva,  uočljiva. Na početku stidljivo izvirujući u mnoštvu kuća, kućica i dvoraca polako staje rame uz  rame u nizu predivnih zdanja. Ali svaka ta kućica (ovo je od milešte ne zbog veličine) je umeće samo za sebe. Svaka se izdvaja na svoj način. Ni jedna nije ista, ima doduše po koji pokušaj kopija, ali na svu sreću malo.

I putić je tu, njega nikako ne smemo zaboraviti. Vrednim stavljanjem pločica, jedne po jedne postaje sve širi i širi.

Zidajući, pogotovo u današnje vreme,  čovek se ponekad malo i umori, na čas zastane pitajući se da li je to baš ono, ono što sam želeo, da li ću se moći u njoj osećati sigurno, da li ću se moću ugrejati…….ali tada dolazi ono zaista vredno, ono što se novcem ne može platiti, ono što nije merljivo ni sa čim.

Počinju  dolaziti gosti, oni pravi koji vas vole, podržavaju, koji su veoma brzo vaša inspiracija i snaga u trenucima umora. Vi odlazite kod njih, upoznajete ih, družite se s njima i željno iščekujete svaku novu posetu. Radujete se njihovom uspehu, pričate o vašem, izmenjujete iskustva, ponekad se i požalite jer pravi prijatelji i za to služe.

Želju da nešto stvorite i napravite ste ispunili. Tada se krene i korak dalje. Treba tu kućicu popuniti na pravi način kako bi zaista mogli uživati u njoj. Treba joj nameštaj. Taj nameštaj mora biti namenski, mora ispuniti svrhu bitisanja u njoj. Tada tek vaše umeće i pravi odabir može dovesti do toga da i kad se otvori lepo upakovana kutija u sjajnom celofanu, i kad se skine šarena mašnica u punom sjaju bljesnu oni slatki bombončici u njoj.

Znam, kad dodjem do tih bombončica moći ći malo, al’ samo malčice odmoriti, jer ne zaboravite kuća traži slugu, a ne gospodara. Imajte to uvek na umu. Vaš rad na blogu nikad neće stati želite li nešto postići i stvoriti nešto opipljivo, ali zar mislite da se u tom slatkom iščekivanju ne uživa? I te kako.

Svi vi koji se pitate a zašto blog, mislim da sam vam bila jasna, a svi oni koji pitaju a šta imaš od…..shvatate i vi sada. Na red će doći i bombončići.

Odavno sam želela pisati na ovu temu, jer mnogi offline prijatelji mi postavljaju ovakva pitanja, medjutim ono što me je zaista navelo da napišem baš ovakav  post je jedan mejl koji danas dobih.

Mejl, ogromne podrške, mejl koji mi dade u ruke ne samo fanglu i mistriju nego i čekić i dleto i koji me je naterao da poneki ćoškić bez razmišljanja odvalim, odsečem jer sve se da ispraviti, sve može biti još lepše, koji mi je zategao kanap baš u pravom momentu.

Htedoh napisati post u kojem ću se zahvaliti, koji će  pokazati koliko cenim sve ono što mi drugi blogeri pružaju. Medjutim, način na koji ja pišem je nepredvidim i za mene samu. Nisam spominjala ruže, cveće i dugu, ali kakva je kuća ako nema ruža, ako nakon kiše se ne vidi duga? Te ruže su svuda oko mene na ovom našem net nebu. Ima ih more, zar ne vidite? Ta duga je ovog puta moja draga amarilisonline kojoj se od srca zahvaljujem jer, tvoj sam mejl, prijateljice  moja draga suznih očiju čitala bezbroj puta. Za kraj poklanjam ti (ako ja to smem jer nisu moji)  stihove naše Jadranke:

Na ivici

Hodati po tankoj žici, vrištati iz sveg glasa

dok ne čuju se tvoji krici

doživljaj je jednog trena koji pamti se za sva vremena.

Biti na vratima pakla, dok dotičeš dno života

iskustvo je bez cene

i samo uz pruženu ruku, može dalje da se krene.

Jer ivice ponora, ne praštaju greške

po njima se, ne može hodati dugo

i jedan pogrešan korak, bio bi i suviše gorak.

Mada je i prepuna čaša, breme za ovo ludo vreme

taj jedan korak je bitan, koliko god bio sitan.

Zato je bolje biti glumac, na pozornici života

gde je tragikomika životno delo,

istina postajekomika ružna, dok je u stvari

tragično tužna

Ali kako se ne ulaže veliki trud, da ostaneš normalan

mada si u stvarnosti, potpuno lud.

Jer u ovoj ludnici od stvarnog života

ostajemo na nogama i još uvek smo živi,

zato što svakog, nekog drugog krivi

za neuspeh svoj i sudbinu tužnu

a niko ne vidi, stvarnost nam ružnu.

Zato,  hodanje po ivici ponora ili tankoj žici

stvarnost je za svakog od nas,

iskušavanje sudbine ili potraga za rukom, koja nosi spas.

Svako jednom stigne na marginu života

gde bespomoćno čeka i spasi čoveka.

Ponekad se nadje prijateljska ruka vodjena nevidljivom silom

tada opet se poleti i to jednim krilom.

Prijateljice moja draga u životu nisu bitne brojke i brojevi u životu su samo i samo bitni ljudi! Ti to znaš i slažeš se sa mnom . Sve drugo je u drugom planu, i da, zašto ne:

– Svi Vi koji bi hteli da se baš Vaša reklama nadje na zidovima ove gostoljubive kućice slobodno se javite. Džepna venera radi 24 časa za vas, a ova Verkić, ma znaće ona već kako  odgovoriti što bolje na svaki vaš zahtev.

13 responses to this post.

  1. O da, to ti pričam draga moja profesorko blogovanja. To je to, osmeh i od srca, tu smo, zajedno jače :-)!
    Havala na pohvalama i stihovima.

    Одговор

  2. „Koliko se ovo može objasniti nekom ko nije u tim vodama ne znam, moje je da pokušam, samo da Vam pre toga kažem: – Imam, mnogo imam! “
    Bez namere da seciram clanak izdvojih, podebljah ovaj deo.
    Svi dodjemo u tu situaciju da nas pitaju, pitaju, pitaju…
    ponekad objasnjavam, ali ispod svakog mog objasnjenja postave podpitanje i tako u nedogled…

    Hvala na odlicnom clanku i pesmi i nastavi da gradis svoju kucicu.

    Одговор

  3. …ima nas jos dundjera..Malo pomazemo, malo odmazemo,ali smo tu da gradimo zajedno…Ko ovo ne moze da shvati, ni krecenje ne pomaze,lol..
    Srecno na dalje!!!

    Одговор

  4. Kad pomislim, pre relativno kratkog vremena pitala sam: Šta je to blog.
    Rekli su mi da potražim na google, To je nešto što se piše, pa neko čita, i komentariše…
    Bilo mi je glupo
    To nešto, postade mi mnoooogo pametno:))
    Da li se promenio taj blog ili ja, ne znam:))
    Biće da tu ipak ima nečega, jer je sve više onih što pišu, a sramota je ne znati šta je to blog
    Stvarno…
    Šta je to blog???:))

    Одговор

  5. Читам о зидању твоје „кућице од блога“, а слике ми саме извиру, и маме осмех…🙂

    Одговор

  6. Posted by veshtichanstvena on 21. септембар 2010. at 11:55

    Odlično si i slikovito pojasnila svoje vidjenje šta je to Blog..
    Svakom je nešto drugo, mnogima je i više toga odjednom, važno je da se onaj ko ga ima i piše, oseća srećnim jer je bloger.
    Ti si baš posvećena što radiš, to shvatam it tvojih priča, i divim ti se zbog toga.
    Ostani uvek takva, naša Verkić ))))

    Одговор

    • Veco, ti mi zaista uvek izmamiš osmah na lice. Hvala ti na tome!
      Blog sam uporedila sa kućicom jer ona za mene to i jeste. Tu sam ja uvek, u svakom momentu, tu se osećam ugodno, tu ste vi moji dragi prijatelji i kućica za svakog zaista ima ogromnu vrednost koja nema cene. To znaju samo oni koji je nemaju.
      Hvala ti na predivnim rečima i da sigurno ću ostati uvek ista. Nije se lako menjati u mojim godinama🙂

      Одговор

  7. Verkic lepa ti je Kucica i udobna,bas nam je dobro kod tebe.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: