Malo… samo još malo…… Mi ćemo im to obezbediti!!!!!

Uvek sam bila iskrena pa ću i ovog puta. Za početak moram priznati, s’  velikom  nostalgijom, da čitajići zadnjih dana svoje prve postove, sam primetila ogromnu razliku. Ma koliko čovek bio energičan, ma koliko pozitivan, ma koliko snage imao, životna dešavanja uveliko utiču na njega i to se u mojih tekstova,  samim rečenicama često može primetiti. Postaju konfuzne, ponekad nejasne. Tuga se nekako počela uvlačiti u njih, nesvesno, neželjeno, tuga koju ja ne želim osetiti, koju teram, ne  priznajem,  a ona se  naoko neprimetno  kao duh uvlači medju ove moje redove.

Kako sam ja ipak Džepna venera, Verkić, jaka, žena koja je uvek znala i umela sve prevazići, preboleti, proživeti ono što se mora na najbolji način koji sam znala, prvo Vas želim obradovati jednom lepom vešću jer želim da  svi kojima je teško, koji misle  da se nalaze  momentalno u situaciji iz koje ne vide  izlaz, da znaju da i nije baš tačno ono:  nesreća za nesrećom ide. NIJE TAKO!

Uvek postoji i nešto dobro i lepo. Nekad to ne primećujemo, nekad nam je ne bitno u odnosu na sve drugo,  ali to je ZNAK koji  MORAMO  primetiti. Taj znak nam govori često kako dalje, pokazuje nam izlaz, dalje nam potrebnu snagu.   Moramo samo prvo  stati  čvrsto nogama na tlo,  shvatiti i dobro sagledati  u kojoj smo situaciji, ne kriveći nikoga drugog, jer moramo ipak priznati da smo mi ti koji smo većim delom krivci, pa tek onda…….. onda naš um naterati da misli pozitivno. Ne smemo kloniti, ne smemo stati kukajući. Tada nećemo videti rešenje. Tada ga nemamo  a rešenje je uvek tu negde, tu na dohvat ruke samo ga treba prepoznati.

Uh,  odo ja vrag zna gde. Ajde konačno i ta lepa vest da dodje na red. Moj suprug,  posle eto 12 godina je je dobio zaposlenje u jednoj firmi. No,  da li ga je dobio, još ne znamo, ali RADI, konačno radi, ne razmišljajući da li će padati kiša, da li je mesec mart, septembar kad su u toku poljoprivredni radovi, ili je decembar, jun kad ih nema.

Nije to još za stalno, svako veče kad krene kući mu kažu da li sutra treba da dodje ili ne, ali konačno je došao u  jedno preduzeće.  Nije više  nadničar, nije više neko ko ……..Dodje umoran, radi i dalje po čitav dan,  ali  dodje sretan. U svoj toj neizvesnosti, jedno sam sigurna a to sam često znala ovde govoriti, možda ne dovoljno jasno, ali uvek sam govorila: MOGUĆNOST, samo da neko pruži tu mogućnost bilo kome od nas i ja se tada ne bojim.

Eto,  on je dobio tu MOGUĆNOST. Već posle prvog dana dokazao je da je odličan radnik na koga se mogu osloniti, koga ako ništa drugo pozivaće kad god se ukaže prilika a jednog dana, pa jednog dana sigurno će……ma niko normalan ne želi izgubiti dobrog radnika. Dobio je mogućnost i da upozna dosta ljudi. Sad, videćemo dalje. Nešto je krenulo. Ne znamo još kolika je plata, ali pa Bože i to će doći na red, ne može sve odjednom 🙂 .

Ovo je nama bio ZNAK da možemo dalje. Da je potrebno samo još malo izdržati…….

Dalje, šta da Vam kažem dalje. Stan nismo našli. Ma, kako nismo, jesmo, ima ih prelepih, ali, mi zaista ne smemo, ne možemo ni jedan prihvatiti jer……kako platiti? Do sada dok je Marko  radio za nadnicu, znali smo bar kad se šta mora po njivama radi, znali smo kolika je satnica,  te smo mogli nekako rasporedjivati. Pored toga dobijao je svaki dan, mogla sam nekako rasporedjivati, deliti, ni sama ne bih znala objasniti kako, ali bilo je nekako. Sada moramo čekati mesec dana bar. Nadam se, verujem da je toliko da neće biti duže.

Za to vreme ne smemo ništa sem disati jer jedino je to još besplatno. 🙂 Ne nisam pesimista, Bože sačuvaj, samo realna. Znam da ovo neće dugo trajati, znam da će ubrzo se sve promeniti i da ćemo otvoriti novu stranicu u našim životima. Jedino je potrebno ovo sad,  trenutno, ovaj izazov,  progutati što pre i biti spreman na ono lepše i bolje što nas čeka, odmah tu iza krivine što se nalazi. Tad će put biti prav, bez prepreka, tad ćemo trčati napred nasmejanih lica, ojačani novih iskustvom, sretni i ponosni na borbu i izazove koje smo prošli, sretni jer smo izdržali i sretni jed smo pobednici.

Da nije sve tako baš crno, moram reći da postoji i jedno momentalno rešenje. Samo, ja sam uvek, kao i mnogi govorila:  –  u životu imamo mogućnost izbora. Ako se taj izbor mora svesti na jedno jedino rešenje, to nije izbor. Ja hoću stvoriti mogućnost izbora. Tada samo mogu reći sebi, da Verkić dobro si odabrala,  ili si, ma zajebala si ovog puta do kraja. Samo tada.

Ovo trenutno jedino rešenje je da se razdvojimo na neko vreme. To sam na neki način rekla u svom postu Rešenje uvek postoji! Jel tako, tako je !!! Na jednu stranu da ode moja kćerka sa decom, a na drugo suprug i ja. Stvari, ko šiša njih, ali naš nameštaj bi morao na treće.

Da li bi ja mogla izdržati to razdvajanje, da li bi mogla izdržati da za to vreme ne vidim svoje unuke, da ne znam……ne, ne mogu o ovome ni pisati a kamoli prihvatiti kao jedino rešenje. Ovo nije ni u kom slučaju neka posesivnost da ne pomislite  slučajno.  Bila bih nasretnija da moja kćerka ima mogućnost negde saviti svoj vlastiti dom sa decom, ali  u ovo slučaju to ne bi bilo to. Morala bi se vratiti u  njoj mrsku kući, morala bi proživeti tamo ko zna šta, morala bi, ne to ne smem dozvoliti. To ne želi ni ona, ali ako ……. moraće….

Ja zaista mrzim tu reč MORATI. Ne želim tako da mislim. Ubedjena sam, iako je ostalo svega par dana, da će ipak iskočiti bar još jedna mogućnost. Želim samo jedno. Da budemo zajedno, da i dalje uživamo jedno u drugom u našim pričama, podrškama,  našem smehu, da se moja Nina zatrči prema Marku kad dodje kući, zagrli ga i kaže mu:

-Marko stigao si, jesi li se umorio?

Želim da moj Mladen, svaki dan kao i do sada  zagrlivši  me, priljubi se onako kako samo on zna,  ćuteći me pogleda umiljato jer on shvata mnoge stvari već. Želim da me nikad više ne pita:

– Bako jelda nećete morati otići? Jelda ćeš biti sa nama!

Želim da u njegovim očima vidim sreću!

Želim da ne čujem kao neku veče, dok je mama sa njim bila u kupatilu da kaže:

– Zar ti misliš da je meni lako?

Zar jedno dete u njegovim godinama treba to da kaže? Sve što oni žele je da budemo zajedno. Samo to. Njihove želje nisu velike i mi im to moramo obezbediti. MI ĆEMO IM TO OBEZBEDITI.

Svaki blog piše o temi koju je izabrao. Moja je život. Ja pišem o životu. Život ma kakav bio nije crno beo. Postoje tu izmedju crnog i belog nijanse i nijanse. Život je nešto najdragocenije što nam je dato. Često moramo na brzinu nešto uraditi, odlučiti, jer dok planiramo život teče pored nas. Moramo znati uhvatiti korak. Ne smemo dopustiti da prolazi mimo nas.

Ne želim u životu  propustiti ni jedan osmeh, ni jednu reč, ni zagrljaj…… ma ni jednu svadju. NE ŽELIM I NEĆU!

Krivina, krivina je tu na dohvat ruke, samo još malo a tada…….

Slika preuzeta sa blog.b92.net

10 responses to this post.

  1. Posted by Marakinskg on 24. јул 2010. at 17:45

    Знам како је кад ишчекујеш тако малу ствар као што је МОГУЋНОСТ, и колика је се срећа кад ти неко пружи могућност да се покажеш. Држим вам палчеве да се могућност претвори у нешто стално и стабилно

    Одговор

    • Posted by verkic on 24. јул 2010. at 18:04

      Hoće, jer verujem u svog supruga. S’ njim sam 12 godina predivnog braka, znam kako razmišlja, kako radi, znam da se na njega može osloniti. To su već za ovih nedelju dana shvatili i njegovi poslodavci.
      HVALA ti mnogo na podršci, na lepim željama jer svaka lepa reč koju neko dobije je podstrek za nove napore, za dalju borbu. Hvala od srca i da, oprosti, dobro mi došla na blog.🙂

      Одговор

  2. Verkic, drzi se i uvek budi tako pozitivna. Nikada nisu sve ladje potonule, ne treba padati u ocaj nego se boriti koliko mozes…
    Nisam bas u toku sta ti se tacno dogodilo, ali mi je drago da si tako pozitivna.

    Одговор

    • Posted by verkic on 25. јул 2010. at 01:09

      Breskvice, dogod su oko mene moji najmiliji, dogod imam prijatelje koji me poštuju, dogod imam ovde sve vas koji me iz dana u dan bodrite ja mogu sve. Čoveku je najteže kad je sam, a ja to sigurno nisam. Hvala ti mnogo.

      Одговор

  3. naravno da ce iskrsnuti nova mogucnost, samo budi otvorenog uma…
    dobro resenje je na pomolu !🙂

    Одговор

    • Posted by verkic on 25. јул 2010. at 01:15

      S’ novom mogućnošću na neki način počinje i novo poglavlje svih nas u kući i to dobro, lepše, sigurnije, opuštenije. Našom ljubavlju, željom, verom, strpljivošću i upornim radom smo to zaslužili. Hvala ti mnogo!

      Одговор

  4. Nada poslednja umire, verujem da ces dati sve od sebe da se mogucnost pretvori u nesto vece. Nece biti lako, ali ces uspeti!🙂 Drzim palceve

    Одговор

  5. Verkić, razumem te potpuno, jer sam se i sama nalazila „pred krivinom“, koju sam uspešno savladala. Nije kraj mukama, ali imam mogućnost da rešim dobar deo.

    I treba imati vere i nade, jer rešenje je često nama ispred nosa, samo što ga ne vidimo u pravom momentu.

    Od srca želim sreću celoj tvojoj porodici i da uvek budete kao jedno!🙂

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: