Neurolingvističko programiranje i krave. Ne ide pa to ti je!

Nedavno sam donela jednu odluku,  koja mi baš  i nije najpametnija, ali kako je ovaj moj život toliko bogat raznoraznim iskustvima ne mogu pisati o njemu, ne mogu govoriti o jednom segmentu tog moj života a drugi da prećutim. Ko zna, jednog dana, kad naučim pisati, možda ovaj blog bude osnova i za jednu autobiografsku knjigu ili roman. Možda neko čak i film snimi 🙂  Imam pravo maštati, zar ne? 🙂 .

Iako sam rodjena i živela 40 godina u gradu, iako osim  žive mačke i psa druge životinje nisam videla sem na TV-u ili u zoološkom vrtu ( no dobro i svinjske polutke, al’ obradjene), iako  ni moj otac,  niti ja kasnije,  nismo imali ni četvrt jutra zemlje, do pre dve godine i to punih osam godina živela sam u jednom selu u blizini Sombora. Kako sam dospela tamo, o tome drugi  put. Bitno je da sam se jedno jutro obrela u tom selu u kojem je bilo „čak“  120 kuća i 300 žitelja, od kojih je pola duboko zašlo u 80-tu godinu života.

Prvo što sam morala naučiti bilo je nabaciti smešak i uljudno odgovoriti na jedno te isto pitanje svaki dan postavljeno od pojedinih komšinica koje bi redovno dolazile i s vrata već, uprtih pogleda na štednjak krenuvši pravo ka njemu, dižući poklopac s’ lonca koji sam netom pre toga stavila pitale:

– Šta kuvaš to danas?

Za tih osam godina razni odgovori su mu padali na pamet, al’ bih uvek se  lepo ugrizla za jezik i……

Nakon pola godine našeg bitisanja na selu, kupi moja tetka meni ni manje ni više nego jednu kravu. Svašta je ta moja tetka meni u životu priredjivala. Da, dobro ste pročitali,  baš kravu,  i to živu sa svim rogovima i repom.

Sad,  moj suprug je sa sela, imao ih on i po pet, šest, al’  ja? Ja do tada,  da  je neko stavio bika  i  kravu jedno pored drugog te da su me upitali ko je ko   i šta,  dobro bi se  zamislila pre nego bi odgovorila.

Dodje ti i ta krava u  našu štalu. Gledam ja nju s vrata, gleda ona mene,  pa se sve i  sad zapitam: –  Bože ko je od nas dve imao gore misli tog momenta u glavi?  Dal’ ja ne verujući šta ću  sve raditi, il’ jadna krava pitajući se šta će ova sa mnom da radi?

I sve to bi lepo i krasno dok je moj muž bio kod kuće po ceo dan. Ustajala ja sa njim (fina ženica sam uvek bila) odlazila u štalu (naravno samo do vrata) gledala kako on oko nje čisti, nakon čega bi je pomuzao, dao da jede i ok. Išlo to nekako.  Ali….. počeo moj suprug raditi u zadruzi. I dalje je on nju muzao svako jutro, ali majko moja, meni je ostalo čišćenje i hranjenje, te još gore…. pojenje.

Nekako bih  ja  uspevala očistiti, dobila čak i mišiće, jer sam redovno hvatala samo  za vrh vila kako bi što dalje bila od naše kravice, ali…. kad bih joj trebala doneti  kantu s vodom. Majko moja, to je trebalo snimiti. Strašno, s mene kaplje hladan znoj, oči mi ispadaju od straha, al’ šta ćeš nekako bih se prikrala, polako prolazila pored nje, spustila onu kantu sve moleći se u sebi. Da je to bila samo jedna pa nekako, medjutim svaki put po tri kante i to dva puta dnevno, a leti čak i po tri puta. Mnogo krave piju, što jest jest. 🙂

Za tih osam godina, privikla se ja nekako i na kravu, na junice,  telad koja bi me obavezno svu izlupali, ali nikako nisam mogla izmusti kravu, ma šta izmusti ni dva deci mleka nisam pomuzla. Kad se samo setim tih svojih pokušaja.

Ne bi ja sela na hoklicu, Bože sačuvaj, kako bih pobegla ako bi me munula, ili repom mlatnula. Ne,  ja bih stala na metar od nje, pružila ruku onako natrćena kako bih mogla nekako dohvatiti vime, i što moj muž kaže terala mleko na gore a nikako na dole.

Govorio on meni: – ne boj se, vidiš kako je mirna možeš da je uzjašeš, neće te, stisni slobodno,  stisni, ne boli to nju.

Ma molim te, on to meni govori? Ja da jašem, koga bre ja da jašem, ni sve  točkove da joj staviš. Mogu samo tebe  da uzjašem a ne ovu  jadnu  kravu, a to da je ne boli, ma kako žensko da ne boli kad onoliko razvlažiš, natežeš, vučeš i još pri tome i vičeš  kad te mlatne repom. Ma ja bih vikala iz sveg glasa, ritala se na sve strane, ni vezati se ne bi dala.

Za sve te godine u našoj štalici kravica, jedna,  druga, pa u jednom momentu  čak tri, te u oboru prasići (mali lepi), te svinje (ne baš lepe),  u kavezu zečevi (preslatki), behu tu i pilići (topli paperjasti, žućkasti), ali i kokoši glupe, lude i jedna……. koza. Da,  par meseci imali smo i jednu kozu.  Blekeće ona, dere se pentrala bi se, al’  ovo Vojvodina, nemaš gde govorila ja njoj.  I  sve tako danima, mesecima. Po čitav dan ja od jedne do druge životinje. Ovoj daj vodu, onoj seno, onoj detelinu, pa prekrupu, mekinje,  kukuruz, te neku hranu u rinfuzi, te u granulama. Trebalo to sve i popamtiti.

Svladala ja sve to nekako, ali…. mislite kraj tu. E nije! Ima još.

Treba pripremiti  seno a  mi zemlje nemamo, livade pogotovo. Ono oko kuće nešto malo (pa sad da je malo baš i nije al’ ajde). Kaže meni muž: –  ideš sa mnom kositi. Dade mi u ruke kosu, uze on drugu i krenusmo. Idem ti ja za njim (poslušno kučence)……oš gradsko dete…… naučićeš ti i kositi – govorim ja u sebi.

Da ne razvlačim ko Panta pitu, naučila ja bome i kositi i to sve u 16-est…….. vozila i traktor. Jest da bih i  na najmanjoj uzbrdici iskakala iz njega  i ostavljala  ga sa svim balama sena  i mužem na njima, al’ vozila ja. Ostale i bale na broju i muž živ.

Lepo meni bilo, moram priznati, medjutim vrati se ova Vaša džepna venera  u svoj  grad. Na asfalt.

Nekako ne ide, ma baš nikako ne idu mape uma, neurolingvističko programiranje (NLP) i krave. Ne ide,   pa to ti je.

Advertisements

5 responses to this post.

  1. A sto sam se ja smejala zamisljajuci te? 😆

    Одговор

  2. Podsetila me ova tvoja priča… Odemo kod mog strica u selo jednog vikenda Jovanin tata i ja. U selu kao i u svakom, svakakvog živog sveta. 😀 Kad je video kravu, izbezumio se od sreće. Nikada to neću da zaboravim, kao da je video žirafu na ulici. Vodao je i šetao po livadi, pa je zagledao, mazio, kao da je krava kućni ljubimac, a ona mučenica se čudila šta je snašlo.

    Da ste znali da i ne dolazite iz tog sela. 😉

    Одговор

    • Morali smo, pisala sam o tome u drugom postu, ali jako je teško prilagoditi se mentalitetu ljudi na koje nisi naučio, prilagoditi se njihovom načinu života i razmišljanja….. To je bilo najteže. Sve priče koje sam vodila bila su kako nešto kuvam ili gde je ko išao.
      Fond reči mi se smanjio katastrofalno, da ne nabrajam dalje.
      Najmanji su tu problem bile krave. Navikla se ja na njih, čak sam jednu sama i otelila 🙂 , ali kao što rekoh……

      Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: