Pružimo ruke jedni drugima!!!!!

Da li sam ja pala s Marsa, kruške, živim li u pogrešnom vremenu ili sam skrenula više s’ uma? Da li zaista ja ne razumem šta meni ljudi pričaju ili je obrnuto?

Zadnjih par godina tema o kojoj se najviše priča je kako do posla. OK, situacija nije nimalo ružičasta, drugačije se radi nego što smo navikli, moramo se prilagoditi. Sve to prihvatam kao činjenicu i kao nešto što je jednostavno tako i što svi ljudi bez razlike moraju shvatiti i prihvatiti.

Da sada ovde počnem navoditi sve situacije u kojima  sam se nalazila, s’ kojim se problemima susretala,  koje sve poslove prihvatala kako bih preživela i bar po nekad nešto normalno pojela  trebalo bi mi ihaaaa……..

Od pranja prozora i ribanja novih zgrada nakon izgradnje, čerupanja gusaka i pataka za zadruge, krečenja po kućama starih i bolesnih, kopanja, utovaranja kukuruza. Moj muž sa 38 godina ledja više izgubio utovarajući, prenoseći, dizajući terete koji mnogi ne mogu ni zamisliti.

Pa nek neko kaže da biramo posao!

Volontiranje, to da,  za to me uvek svi nadju. Ponuditi mi posao ne mogu sem onog što njihova deca neće da rade, ali kad je volontiranje u pitanju tu sam dobra. Za to me svako nadje i….. ne odbijam, naravno,  ali……

Jedini od nas petoro  u porodici zaposleni  je bila moja ćerka koja je imala kakav takav stalni posao ali  će i ona za dva dana ostati bez njega. Radi godinama u jednom butiku, vlasnik nije iz našeg grada, najam za poslovni prostor nije platio godinu dana,  i sad zatvara butik.

Šta sada? Pa….. nije ni ona mogla drugačije mego mi. Ne radi suprug, ne radim ja, pa ne mož’  vala i ona mimo nas. Šalim se, naravno da se šalim, tj’ istinu sam rekla, ali kad ova džepna venera ne bi bila takva, večiti optimista, neko ko sve pretvori i preokrene u šalu da li bi mogla uopšte u ovom jebenom svetu opstati?

SIT GLADNOM NE VERUJE (nekad i s’ razlogom) ! To je jedina i prava istina.

Naravno,  pri tome moram priznati da u  svakom žitu ima i kukolja, pa tako i ovde. Ima, sigurno da ima,  ljudi koji neće da prihvate ponudjeni posao, ali isto tako  i ljudi koji  imaju svoj posao, ne brinu za svoju egzistenciju (hvala Bogu) a ne mogu nas „ovakve“ razumeti, shvatiti. Ima i onih  koji ipak shvataju ali takvi obično kao po običaju nisu u situaciji da mogu pomoći.

Svi mi koji kukamo radimo to iz samo jednog razloga a to je da nas čuju oni koji bi trebali čuti, koji imaju moć, vlast,  koji bi bar malo trebali svoj pogled spustiti  na dole kako bi nas primetili. Kukamo zbog svih onih sličnih nama kako  bi znali da nisu sami. U medjuvremenu ne sedimo, pronalazimo i prihvatamo sve.   Kako bi inače živeli? Kako bih plaćala stanarinu, internet…… Kako ako bar negde nešto ne zaradim. Medjutim to je sve povremeno, kratkotrajno, više budem gladna nego sita, nove  gaće nisam kupila 5 godina, šta da kažem onda o haljini, cipelama, kaputu, letovanju. Zar nemam prava i na to?

Ovo  je ISTINA. Čista, gola, prava, jedina.

Što sam mogla dati dok sam bila mladja, snažnija, dala sam i nisam kukala. Nisam plakala što ne radim u struci jer me je bilo sram. Ćutala sam i radila. Sada noge ne  nose više kao pre, ledja ne mogu izdržati, pritisak guši.

Imam li bar sada, kad su me mnogi iskoristili i iscedili kao krpu,  pravo na posao koji svojim znanjem mogu obavljati?

Neću više da sedim! Neću da kukam! Sada pozivam!

POZIVAM sve ljude, BEZ OBZIRA NA GODINE (nikad neću praviti diskriminaciju jer odvratna je pa ma kakva bila) koji su u sličnoj situaciji, udružimo se, organizujmo, zajedno ćemo biti jači. Registrujmo svoju  organizaciju, PRUŽIMO RUKE JEDNI DRUGIMA MI KOJI SE RAZUMEMO, dignimo na taj način svoj glas. Jedino tako, zajedno, ujedinjeni,  će nas ČUTI oni koji nas trebaju čuti. Samo tako možemo postići nešto. Vi u Somboru, Subotici, Novom Sadu, Vi u Beogradu, Nišu, Kragujevu, Vi na severu, jugu, Vi u malim mestima i Vi u velikim.  Ti Marko, Nenade, Jasna, Vesna, Tomo, Milorade, Ti Svetislave, Ti Branka……TI….. pružimo ruke jedni drugima. Dali ste potpise do sada i za ono što treba i što ne treba, tada su Vas pronalazili, dali ste potpise za političare, za tudje…. sada je vreme da date za  sebe.

Svi koji razmišljaju na ovaj način, slobodno mogu da me kontaktiraju preko mejla, skypa, ostave ovde komentar, snaćićete se već. Dalje ćemo se dogovarati.

Moj konkretan predlog je udružimo se, registrujmo našu organizaciju, iskoristimo društvene mreže, internet. Otvorićemo  nevladinu organizaciju, napraviti svoj program,  projekat koji smatramo društveno korisnim za naše sredine. Obići ćemo   prijatelje, poznanike, pokucaćemo  na vrata gradske uprave, pokrajine, republike. MORAĆE NAS ČUTI! MORAĆE NAM DATI ŠANSU!

Advertisements

13 responses to this post.

  1. Verkić, ovo je država paradoksa. Umesto da ovu državu pokušaju da izvuku ljudi sa najviše znanja i motivacije, ljudi od 40 do 60 godina su uglavnom bez posla i izdržavaju ih njihova deca sa 200 evra plate i stari roditelji sa 12.000 penzije. Dno, dna. A ko se još uvek grčevito drži za svoj stari posao i misli, „to se mene ne tiče“, neka zna da smo svi u redu za odstrel, samo zavisi kad će ko stići na red.
    U svakom slučaju imaš moju podršku.

    Одговор

  2. Posted by electrasdreams on 17. фебруара 2010. at 20:07

    Samo napred. Imas i moju podrsku.

    Одговор

  3. Posted by shaputalica on 18. фебруара 2010. at 01:35

    Sve što si ovde napisala mogu da potpišem u potpunosti, od reči do reči. Posao nikad nisam birala, ništa mi nije bilo ispod časti, kako to neki imaju običaj da kažu, ispod časti je krasti, a pošteno raditi nije.
    Radim dvadeset godina, imam osam godina radnog staža. Ostalo – honorarac. Trebuju te k’o gajbicu kisele vode. Jbg. Treba nešto uraditi. Kad se udužuju poslodavci, što ne bi mi, nezaposleni.
    ‘Oću bre.

    Одговор

  4. Javljam se da kazem da je sve ovo tacno: radila sam razne poslove nakupila 6 godina staza,nemam zdravstv.knjizicu,dete mi ostalo bez posla jer nije vise moglo da izdrzi ponizavanje(a nisam je ni naucila tome da sagne glavu) i sve sto si napisala Verkic sam prosla i prezivela,mozda bas ne identicno ali vrlo slicno.Sita sam svega i necu vise da radim za ljude gluplje od mene samo zato sto imaju para,sad cu da se bavim hobijem uvek se nesto i proda i pecem razna peciva za svadbe i sahrane i prezivecu.Ali dece mi je zao da ne dozive nasu sudbinu.Imas moj glas ili sta vec…podrsku

    Одговор

  5. Eh ti moja Verkic…podrzavam naravno, ne radim odavno i nema sanse da nadjem posao cak ni metlu, a ni nju vise ne mogu da drzim…lajala bih sada o gomili stvari o kojima se cuti i sve mi ide na zivac!
    U Beogradu je svako ko je dosao……sta da kazem kad kod mene u kraju sem Kineza, ostatak radnji drze Bosanci, Kosovari…gde smo mi, u mudima!

    Одговор

  6. DRAGA, ZNAS DA IMAS MOJU PODRSKU. MISLIM DA TO NE TREBA POSEBNO NAGLASAVATI. JAVIM TI IDEJU, NEMOJ DA BRINES

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: