„Da napravimo „remize“!“

Udala  se ja sa punihhhhhh 17 godina. Ono ko velim,  da to odradim na vreme, ne daj Bože docnje. Završila srednju ekonomsku školu, krenula na fakultet, redovno putovala u Suboticu, al’  ne lezi vraže. Počeo svekar da gundja, počela svekrva da gundja, počeo muž…..Prijavi ti ja u prvom roku 3 ispita, 2 položim jedan padnem i ……gotovo. Taj jedan bio presudan, i odjednom svi prestali gundjati.

Posle 7 godina provedenih na Birou, tada se tako zvala ta našu čuvena institucija dobijem ti ja posao u struci. Fabrika nameštaja, ja u prodaji, super. Ok krenulo me. Kad eto ti ga. Navališe opet na mene, moji dragi naravno : – znaš traže u Fabrici stočne hrane knjigovodju, bolje bi ti bilo, dolazila bi kući ranije, a tamo je direktor  naš…….

I ova „mala ženica“ ,  poslušna mlada ženica,  predje i postade knjigovodja. Nemam ti ja pojma o knjigovodstvu (komercijalu zavrpila), a ko za inat kao i sve u mom žitovu, kraj godine, završni račun. Da podsetim samo one „malo starije“ Još smo „vešala“  crtali… pa ono leva… desna strana… , ulaz izlaz……Prodjem i to vatreno krštenje, Bog me srećom dade ovako ludu, kao što jesam,  uklopi se ja, nauči sve potrebno, knjižim uredno svako zrno  kukuruza, svaki gram vitmina i svaki kilogram gotovih proizoda, obračunavam platu ( uh redovna bila a dobra…), ručno naravno,  gotova za dva dana ne ko sad kompjuteri, sve mogućnosti i pogodnosti al’ nemož’  to uraditi tako brzo. Znaš ima tu posla.

Išli mi i na radničke sportske igre, pa za Osmi mart redovno. Jest da je pored nas ženica morao uvek ići i direktor i sindikalista, voleli oni putovati,  ali pa…… neko je morao biti  i vodja puta.

Kad,  više  OOUR- a postade  SOUR (sve smo i tada već skraćivali) i kada se izgradila naša čuvena fabrika hrane „Panonka“, ogromna, zgrada ko’ u priči, treba ih popuniti, pa ko će,  nego,  prve opšte službe iz svih OOUR-a predju u to novo zdanje. E,  Vera moja rekla ja sebi. Obrela se ja to jutro u  ogromnoj prostoriji. Deset stolova, deset asket mašima ( mislim da su se tako zvale), 10 telefona. Ne znaš šta više lupa, zvoni, zvekeće, urla, viče.

Rasplaka ti se ja, kako li ću jadna penziju dočekati.  Ima da prolupam za par godina. E sad, tu me posluži malo i sreća, ali zaslužena. Kako sam uvek u poslu bila luda, odradjivala bez greške sve, ostajala i duže kad god je trebalo, uz to mlada, zgodna, komunikativna,  čuju za mene i nedugo nakon prelaska  obre se u službi Plana i analize. Ista fabrika samo zgrada druga, u kancelarijama po dvoje troje kako gde, ali sve u staklu. Nisi mogo’ ni nos obrisati da te šef ne vidi.

Pokazala se ja i tu. Dobila i kompjuter, al miša nigde, imaš tastaturu, direktorijume, datoteke, ulaziš sa šiframa. Nema više kilometarskih rastera, sve super, fino, klima, svaki dan kad krenem s posla toplotni udar dobijem, ali super. Malo ko je imao takve uslove i ja zadovoljna.

Prodje ti nešto malo više od godinu dana i ponude mi mesto sekretarice Interne banke našeg Kombinata. Uplaši se……  plata odlična, neću više putovati, kancelarije u centru grada, ali…… sekretarica. Ma one su…. koje priče sam se sve naslušala. Prihvatim ti ja to, uvek sam volela u životu izazove,  ali pod uslovom da ne odem još odavde, nego pre podne u banci a po podne i dalje na starom poslu. Punih par meseci radila sam dva posla, medjutim dopade se meni voditi glavnu reč, vidim,  ne jede niko sekretarice, direktor super čovek i postade ja sad sekretarica.

Pogodnosti mnoge, poznanstava još više, plata super.  Ali opet, opet….. potraje to par godina i ukinu se interne banke. Takva beše ova naša država još tada.

Našla ja posao kod privatnika, počeli oni nicati na sve strane. Ali, neću ja u Somboru, znam tu ljude, svi neki vajni stručnjaci pootvarali, pa kud ćeš kod njih, crna Vera,  i ode ti ja u NS. Dve godine putovala svaki dan kolima za NS, a kako sam radila kao komercijalista,  ne mali broj puta nakon javljanja  dobijem nalog za dalje. Šta ćeš, sedi u kola i kreni. Lepa beše naša zemlja. Proputovah je uzduž i popreko,  od Krapinskih Toplica do Skoplja.

Zadnjih pet šest meseci, već se i ne sećam tačno,  sem za gorivo, platu nisam dobijala i zaposli se ja kod drugog privatnika u svom gradu i to kod  čoveka  koji za sebe kaže da je „bizmismen“, koji me zvao redovno svaki dan da napravimo „remize“. To beše moj novi poslodavac.  Šta da Vam pričam.  Ne treba Vam mnogo mašte da  bi videli kakav  sam super posao imala.

U to vreme  majka mi se razbolela…… umrla….. rastala se od prvog muža  i ostala bez posla. Drugi brak, muž s Korduna, super čovek al’ ono znaš ipak žena bi trebala biti u kući.

Tako sam ja u kući zadnjih 12 godina. Dogurala do 49 godina, pozavršavala more kurseva, seminara u medjuvremenu, ali ……. Posla kažu nema.

Mnogo ovde je toga rečeno. „Male moje“ ženice, udajte se, ne pitajte nikad ko je i odakle je čovek u koga ste se zaljubili, ali nikad nemojte pristati na sedenje kod kuće. Vreme brzo prolazi……… kad se osvestite…….. može  biti  kasno.

Advertisements

7 responses to this post.

  1. Jebi ga, Verkic, ispade ti kolateralna steta svakakvih oklnosti ali nikad nije kasno, zapamti to, i procitaj samoj sebi neka svoja pisanija cisto da vidis sta sve mozes a neces jer si pristala da budes “mala“ …

    Napred!

    Одговор

    • Posted by verkic on 21. јануара 2010. at 15:49

      Naravno da hoću, samo ovaj tekst je došao nekako spontano. Današnje mlade žene bi trebalo da se zamisle nad njim. Pametan se uči na tudjim greškama a lud na svojim. Zato je i moja poruka uvek svim „malim ženicama“ budite pametne. Učite od drugih!!!!!!!
      A ja, draga moja Mahlat, borim se i laktam koliko god mogu, i odbijam i dalje biti „kolateralna šteta“. Potpuno si u pravu, nadam se da će neko već od onih „odgovornih“ primetiti da ova „mala ženica“ ume i te kako biti „velika“ Hvala na podstreku! 🙂

      Одговор

  2. Svašta umeš i znaš, nemaš bre 100 godina, život je pred tobom. 😉

    Одговор

  3. Posted by als011 on 24. јануара 2010. at 19:11

    Priča dobra – prava.
    i kod mene sve je nekako isto, čak i godine, zato slobodno mogu da kažem ostade samo „mali čovečuljak“!

    Одговор

  4. Ja mislila da samo Sojic govori reMize, kad cvrc 😆
    Neka si ti ziva i zdrava, idemo dalje!

    Одговор

    • Da ti samo znaš koliko nažalost Šoića ima u svetu. Ovaj me je posebno izludjivao. Možeš zamisliti autolakirer, a bio vlasnik preduzeća, trgovine na veliko i malo i to ni manje ni više nego čovek medju prvima otvorio.

      Одговор

  5. Posted by veshtichanstvena on 3. фебруара 2010. at 14:11

    Sve si ovo odlicno napisala i sve je tacno…Na zalost samo jedno nisam nikada ni srela ni videla,a bogme ni cula…Ko je taj ili ta, koji se na tudjim greskama uspeo nauciti..?)))
    Mora se na sopstvenim, tako nam je u prirodi i eto..
    Ipak, nek’ je nama nas, takvih- kakvi smo, nek’ je zdravlja ( pricam k’o moja baba al’ tako je ))))))))))))),
    naucicemo i srecu da dodje u nas zivot , samo jos da malko ostarimo )))))))))))))))))))))

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: