Davno zaboravljena muzika – I deo

Mnogo drag mi blog sinoć i njegov zadnji tekst me podseti  na staru zaboravljenu kućicu, miris dunja uredno poslaganih  na vrh šifonjera, toplinu one druge dunje (onu s kojom se pokriva),  s kojom sam se borila davno nekih tamo….. Uveče umotana, dobro zašuškana i ututkana sa svih strana zagrljena njenom toplinom, ujutro   svo perje  iz nje obavezno samo kod nogu.

Vratio me u prošlost, u vreme kad sam imala 16 godina. Ludo dečije doba,  vreme  drugačije od današnjeg. Bili smo samo deca,  još uvek mala,  nevina, bezbrižna  koja se igraju „fota“, „neka bije bije“,  „izmedju dve vatre“.

Ono što je mene odvajalo od svih vršnjaka bilo je moje u odnosu na druge,  mnogo ranije sazrevanje . Neimaština u porodici, odnosi tata-mama, njihove svadje i brat i sestra stariji od mene 12 i 10 godina su me naterali da pre svojih drugara  mislim na neke sasvim druge stvari, da se mnogo manje smejem, prestanem biti dete.  Jedina mi je želja već tada bila da se što pre udam, pobegnem iz te kuće, pobegnem od……

Svake godine jedva dočekani  letnji raspust provodila  sam kod svoje tetke u jednom malom  gradiću  na 60-tak kilometara od svog rodnog mesta.

Volela sam taj gradić, njegove široke ulice, volela sam Tisu na kojoj sam naučila plivati čuvajući se brzaka i virova, volela sam  njegovu  stazu za konjske trke gde sam prvi put sela na malo motorče uzeto od tetke bez pitanja, volela sam mali parkić sa ljuljaškama gde sam prvi put dobila nevin poljubac u obraz, gde mi je dečko prvi put rekao: – oženiću te samo da prodje vojska, čekaćeš me?

stara_tisa

Ne znam da li i danas postoji ta mala kućica od čerpića koju su moja tetka i  teča pravili sami, puna slika koje je sam slikao, puna brodova koje je strpljivim rukama stolara izradjivao, puna prelepih raznobojnih cvetova leti u drvenih visećim ljuljaškama, malim drvenim  ručno izradjenim klupama, bambijem usred te mirisne baštice.

Mala kućica, njih dvoje (bez dece), miris tečinih  tutkala koje je uvek topio u nekim  limenim konzervicama, piljevine i strugotine od drveta  ali i umilne muzike sa tambure koje je tako dobro sam pravio, reči starogradskih   pesama i njihovih zagrljaja prepunih  ljubavi. Skroz različito od onog  što sam od malena gledala ……

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: