„#pratiblogere – riznica znanja!“

riznica-znanjaKategorija BIBLIOTEKA  nastala je iz  želje da na jednom mestu imam sve linkove meni dragih tekstova, bilo da se radi o poeziji, prozi ili nekom edukativnom tekstu uopšte. Nešto kao riznica znanja koja će mi uvek biti na dohvat ruke, a neću morati brisati prašinu sa njenih korica.

Ovde ćete  moći pročitati  citate iz tekstova naših blogera, stajaće linkovi ka njihovim sajtovima, kao i po koja pesma naših poznatih pisaca. Nadam se da će svako od Vas pronaći nešto za svoju dušu i da će uživajući pokupiti bar malo one pozitivne energije koja nam je i te kako potrebna kako bismo napunili baterije.

Jedan od meni dragih blogova je onaj čiji autor kaže sam za njega da je za ljude koji rone na dah – blog.kovinekspres.rs. Postovima kojima se  redovno vraćam, koji mi daju inspiraciju, koji me svojim načinom podsećaju da je iza mene život o kojem se ima šta reći i iskustva koja vredi podeliti sa drugima.

Kad počinje zrelo doba? CITAT:  – Mi se, u stvari, ne menjamo – samo lagano otpada boja sa naših starih fasada, krune se kamene pločice po kojima je gazio naš život. I još prolazi, samo ne više onakav. Sad je usporen, zadihan, smrdi na hladnu sobu izjutra, posle dobre žurke. Ima ukus jeftinog vina, „ružice“, da, i cigareta za radničku klasu. Ih, kakvi vreli dani i još užarenije noći tih sedamdesetih, u parku koji je još imao klupe, na travi koja je gubila visinu, na znojavim dlanovima zaronjenim u dve džinovske ženske zvezde „mlečnog puta“…

Oblak i dan,  do predvečerja…. CITAT: – Kao prigušeno svetlo, kao sve hladnija soba iz koje je odnešena stara kaljava peć, kao kuća bez nameštaja sa starim gramofonom na sred sobe, kao suva česma u kuhinji, flash back naših života, kao spori voz koji napušta stanicu i odlazi na poslednje putovanje, kao usamljeni oblak koji žuri u susret svom kraju…

Moja Srbija CITAT: – Voleo sam i još volim tu prozačnu banatsku tišinu koju je remetio samo zvuk kipuće vode, potom moje srkutanje kafe, šištanje palidrvca i uvlačenje dima.. Hmmm, kakav ukus, kakva lepota tih jutara, kakvi trenuci apsolutne samoće uoči istinskog početka dana……….

……..Da sam mlađi pa da ne razumem, da sam stariji pa da sam zaboravio..ali nisam, Srbijo.
Nisam.
Šta mogu ovakav, mokar, smrdljiv, nasmejan, sa kravatom, bez kravate…
Sve ti jebem i sve ti praštam, moja Srbijo.

Poslednje poletanje sa Šerementjeva CITAT: – Mučilo me je svih ovih godina – ne neprestano, nisam baš toliko bio obuzet strahovanjem da bi njene reči mogle biti sasvim drugačije od onih koje želim da čujem, ali opet dovoljno često da moja bojazan od nesavršenosti naše veze unese katkad mrvice sumnjičavosti i zagađuje spontanost našeg života…….

Tragovi stopala u kući duhova CITAT: –  Davno sam u svemu prestao da tražim istinu i smisao, nikad ih niko i nije našao,  ali ima ovakvih dana kada me sopstvena prošlost, k’o ledena voda Dunava, polije tim mislima od kojih je, valjda, sazdan i dobar deo mene.
A teška magla nad Kovinom još se ne razilazi.

Zvuk gramofonskih ploča u Osoru CITAT: – Pet leta uzastono provodio sam po 21 dan u Osoru, u kući koja je nekada bila dvor, a o kojoj danas ne znam ništa.
Ostala je u mom sećanju nekako veličanstvena, baš kao i taj kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova.
I taložila se u nama, oplemenjivala nas, iako to, tako mali, tad nismo mogli da pojmimo.

Revolucionari u snegu CITAT: – Bože, baš si znao nekad da se ludiraš i igraš, da od nas praviš male zaverenike koji su tragali za boljim životom ostavljajući otiske u snegu, svoja stopala, svoja umotana tela, dlačice sa naših kaputa, vunu sa starinskih debelih i toplih rukavica. Pre nego što ih skinemo, naravno, i obgrlimo se u nekoj seni od koje smo začas znali da napravimo dvorac. Ljubakanje i…hmm..naravno…to je bio prirodni sastojak revolucije koju smo, smrzavajući se od vreline vlastite ljubavi, izvodili na tim tajnim zavereničkim mestima svoje mladosti.

Pre nego što ponoć dodje po nas CITAT : –  Da, još malo pa će ponoć. Nova godina, moja draga. Mislim da će ti trebati nekoliko reči i poljubaca da otvoriš vrata koja nikada nisi ni zatvorila. Hajde, ponoć samo što nije…

Novogodišnji avatari CITAT: –  Vama u sobi bez pogleda na snegove i drumove, vama što prazničnim smehom hranite nepobeđena usta, vama u kući od zimskog cveća, naslonjenim na zlatne zidove i oslonjene o orahove  ormane, i vama tužnima………..

Ovo je jedan od mnogih  uticajnih,  zapaženih, velikih blogera na našoj domaćoj sceni. Dok sam čitala ponovo njegove tekstove po ko zna koji put na pamet mi pao Pera Zubac i njegove Mostarske kiše.

novinarskapatka5

Koliko slučajnost a koliko me svojim pisanjem na njega podsetio Dragan Radović – NovinarskaPatka patka

PERO ZUBAC: MOSTARSKE KIŠE

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea – sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce – izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se – on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja“, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču – baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao…

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila – mogao sam pobeći
u samu reku – našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja – hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše…

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Advertisements

6 responses to this post.

  1. Meni gos’n Radovic lici na ovu pesmu

    Одговор

  2. Zaista lepa čast što si baš mene, pomalo smetenog hodača po žici, odabrala za početak ove antologije. Hvala za svu tu pažnju, koncentraciju, svo to vreme provedeno uz moje tekstove u kojima si, vidim, pronašla samu srž, suštinu koju, ponegde, ni sam nisam video.
    Mali sam ja za poređenje sa Perom Zubcem, čijim sam „Kišama“ u ranoj mladosti završavao maglovite žurke. Tim više ti hvala na tom poređenju.
    Ima mene u svim mojim nezgrapnim rečenicama, ali i u tuđim pesmama.
    Možda ponajviše u ovoj koju je Arsen napisao davno..
    http://bit.ly/7HsL1h
    Ili, kada bih se sad osvrnuo, eto me i ovde
    http://bit.ly/2E1B8
    A, nadam se, najviše u ljudima koji misle da sam vredan dovoljno da podstaknem nešto lepo u njima.
    S poštovanjem,
    Dragan Radović

    Одговор

  3. Pogodila, Verkić, pogodila. 😉 Ponekad je ovaj „hodač“ tako vešt, da se čovek, prateći ga kroz priču, odjednom i sam nađe na par metara iznad zemlje. A čak se i ne prepadne… nego mu baš udobno, dok se ljuljuška tamo gore… Majstor je g. Radović, nije slučajno ovde. 😉

    Одговор

    • Nego šta da sam „pogodila“ 😉 Toliko se puta vraćam da ne mogu „omašiti“ jer zaista uživam u čitanju i osećam se kao kod kuće na njegovpm blogu. Ovo je samo jedna mala moja zahvalnost za sve što nam on pruža. 🙂

      Одговор

  4. […] “ #pratiblogere – riznica znanja „ Prvo i počasno mesto zauzima blog   – blog.kovinekspres.rs […]

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: