Ranjena košuta E. M.

Samo teški zadaci  su za mene bili ujedno i pravi. Njihovo rešenje je izazov koji sam  s velikom željom za dokazivanjem ( samoj sebi prvenstveno)  redovno ispunjavala. Ovog puta bojim se da sam sebe precenila.

Slušati ispovesti „malih super heroja“, „div ženica“, ostati sabran i pribran pred njihovim tragičnim životima, nakon čega treba sve uobličiti u jasnu priču, uraditi to dostojno  svakog njihovog poteza  zaista je nešto……. Svojski ću se boriti, truditi,  a koliko ću u tome uspeti…..

Davne 1937 godine u malom gradiću u Vojvodini, sa samo 8 godina mala E. M., jedna od troje dece E. M. završila je na svoju nesreću ili sreću  u samostanu, gde su se za njeno najosnovnije školovanje brinule opatice. Da li su ti nesretni počeci male devojčice unapred već  odredili i njenu  sudbinu i  životni put?

Otac ju je napustio.  Nije bio dovoljan odlazak sam po sebi, nego valda iz želje da to uradi na što spektakularniji i podliji  način zapalio je kuću kako za njim ništa ne bi ostalo.  Majka male E. M. stojeći na zgarištu svog samo kratkotrajnog sretnog doma, držeći za ruke okupljene oko sebe svo troje male dečice,  možda čak i zadnji put tako sve zajedno na okupu, jedino rešenje je videla u ……

U  trenutku slabosti, ……ili odvažnosti i jačine kakvu samo majke mogu imati…… jedno od njih ostaviti na za nju tada najsigurnije mesto na svetu, kako bi makar ono možda u životu nešto imalo i ne bi moralo prolaziti kroz neizvesnost je …….  Mislila je samo jedno. Hleba,  hleba treba bar obezbediti…. pa,  tamo će imati i……..a i drugo…….pa daće Bog.

Koliko  snage i odlučnosti majci treba  za jedan takav postupak,  ja zaista  ne mogu znati, a  ne znam da li iko od nas to danas zna.

Sve što je mala E.M. doživela u narednih osam godina ostala je tajna, koju je ona u medjuvremenu sa sobom ponela odlazeći sa ovog za nju okrutnog i nemilosrdnog  sveta.

Nakon završetka male mature, ili kako se to već zvalo tada, s upletenim kikicama dignutih i pričvršćenim na glavi kako ne bi njena bujna kosa prekrivala deo lica, jer ne bi bilo primereno,  obrela se na kraju rata u bolnici 100-nak kilometara udaljenoj od  rodnog mesta.  Godinu dana  je radila kao priučena bolničarka u jednoj partizanskoj bolnici kojih je verovatno u to vreme bilo mnogo.

Imala je želju, a  i mogućnost joj se pružila da nastavi školovanje i to  o trošku države, ali kako se u njenom životu nikad ni jedna želja nije ostvarila, tako nije mogla ni ova.

Onako naivna, neiskvarena, nepripremljena za život 1946 je sklopila brak sa čovekom 18 godina starijim od nje. Lep, naočit, stasit, uz to i rečit, iza kojeg su već  bila dva promašena braka (za mene nezamislivo za ta vremena)  lako je prevario prelepu devojčicu s kikicama. Malo stvorenje očarano izgledom svog odabranika nije ni slutila da će već prva godina braka za nju biti mora koja će se iz dana u dan produživati  i bivati sve veća narednih 32 godina.

Verovatno prve batine u svom životu koje je dobila,  kako tiho spuštenog pogleda priča, bile su nešto što nikad nije mogla zaboraviti.  Početak devetog meseca trudnoće, sretna očekujući skori dolazak prvog joj deteta, iako je dan bio kišovit seća se, čekala je svog jedinog dobrotvora u životu kako je  tada još uvek mislila o njemu.  Došao je s kišom….., uneo u kuću blato….. i  ono što je usledilo nije za ……zaista ne mogu…….

Posle toga, mala ženica je redovno skrivala suze u svojim očima svaki put kad god bi kiša padala.  Dok su se drugi radovali prolećnoj kiši, jer donosi rod… njoj je jedna takva odnela sve…. Nije više bilo onog uzbudljivog iščekivanja novog života. Otrgnuto, ubijeno već u stomaku. Ubijeno od strane jednog monstruma koji se kleo ljubavlju.

Učena da mora slepo slušati, da je muž gospodar, učena da ga nikad i ni pod kojim uslovima ne sme ni pomisliti napustiti a kamoli to uraditi,  takve torture,  su se nakon tog prvog puta počele redovno dešavati.

Ti imaš muža, dobrog muža govorila mi je dalje, želeći valda bar na momenat skrenuti od svoje priče. Čuvaj ga, dočekuj ga uvek radosna i s osmehom, neka je ručak gotov, neka je soba uvek topla, jer ti i ne znaš koliko si sretna u životu.

Na samom početku svog dugogodišnjeg „braka“, nazovimo to tako,  razočarenje, tuga koja nikad više neće nestati iz njenih prelepih, kao jezero dubokih plavih očiju. Retko ko je čak mogao i da vidi tu dubinu plavetnila tako dragih očiju. Držala ih je uvek spuštene, bojeći se  verovatno nekih  novih batina.

Tek početak priče,  a ona, ta mila tiha prelepa ranjena  košuta  leži nema zagledana u daljinu  nekih samo njoj znanih dana.  Nakon toliko godina skrivanja bolne joj istine,  uz jedva vidljiv tihi uzdah  konačno je iz nje, duboko skrivena u tami prošlosti, počela izlaziti jeziva priča  života.

Priča je dugačka, potresna, tera na razmišljanje, ostavlja dugoke tragove u našem srcu. Kako god je E.M. trebala  odmor nakon ispovesti o samo 18 godina svog života, shrvana fizičkim, a još više emotivnim bolom celog svog života, tako sam ubedjena da je i svima nama potreban.

U nekoliko nastavaka ću napisati ovu potresnu ispovest  „male ženice“, jer neko ko se borio  lavljom snagom, pri tom bio potpuno sam, nezaštićen kako od strane svoje porodice, tako i od strane državnih organa, zavredjuje da se u celosti ispriča.

Čuvajući ovu istinitu ispovest  ispričanu mi pre 15 godina i sad se pitam imam li je je prava ovako javno izneti. Da je mala ženica s kikicama tada znala…… da li bi…… ali  sigurna sam  da je svoju životnu priču ispričala baš meni s odredjenom namerom.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: