„Vera-venero“

Moje zadovoljstvo dobijenim novim nadimkom je čigledno,  kako vidite, rezultiralo pisanjem novog posta.

Zaista je neopisivo biti okružen ljudima koji ceneći te ostave duboke tragove u celom tvom biću. I to ne na kratko, nego za ceo život. Bez  obzira gde bio, šta radio oni će uvek biti deo tebe i deo tvog razmišljanja, tvoje priče, tvog rada.

Medjutim  pre nego počnem, volela bih skrenuti pažnju na jedan post – On-line zvanična godišnjica. Post je meni dragog blogera DeadaBor-a. Taj njegov članak posvećen je svima koji redovno ili povremeno dolaze na njegov blog. Zašto je ovo bitno?  Razlog je jednostavan.  Deda jesi mi bloger uzor, ali ovaj post nije nastao kao posledica čitanja tvog, nego jednostavno „eskaliranjem“ nakupljenih  emocionalnih naboja u mom životu koje želim podeliti s čitaocima, a izabrala sam baš današnji dan jer je Medjunarodni dan tolerancije. Ja ne želim biti u životu samo tolerantna, nego sam i zahvalna.

Ono novo što je „mala ženica“ naučila je da se uvek kreće od dugoročnih ciljeva. Tako ću i ja krenuti od jednog divnog mladog čoveka koji negledajući i neobraćajući pažnju na moje godine tokom  bilo kog trenutka našeg razgovora gleda u meni ravnopravnog sagovornika,  iako sam ja potpuno svesna da to ne mogu biti. Znanjem pogotovo.

Aleksandre,  naučio si me da je vreme za promene. To VREME JE čula sam od još jedne osobe na twitteru, ali o tome drugi put. Naučio si me  da samo ljudi s enegijom sve što rade, rade lako  jer svoj rad ne shvataju kao  obavezu. Naučio si me  da mozak voli simetriju, zato će ovde biti reči o 4 meni veoma bitne osobe.

Aleksandre pokazao si mi da si učitelj učenja i da sa pruženom rukom daješ znanje (nova škola).  Onim što si mi pružio zaslužuješ mnogo više, zato ćeš uskoro dobiti članak gde ćeš biti glavni junak.

„Mala ženica“ sa novim ne zasluženim nadimkom „Vera Venera“ (sem kao asocijacije na ime bloga) mnogo vremena pored ostalog provodi i na twitteru.  Pored svih twitteraša  dragih mi,  danas želim spomeniti samo jednu osobu. Dragu dijicu koja sa samo 140 karaktera zna reći upravo ono što mi treba. Dijice uz tvoju podršku sinoćnju nastao je ovaj članak.

Neko će se možda zapitati a kako je sve to krenulo, počelo. Kako je jedna žena tih godina uopšte krenula u avanturu zvanu Internet. Od kud ona tu, šta će ona tu? Jedan jedini čovek zaslužan je tome.  Igrajući se „novom igračkom“ imala sam sreću upoznati Dragoslava koji mi je nesebično pružio na početku ono osnovno,  a pri tome me vodio za ruku kao malo dete koje korača svoje prve nesigurne korake.

Dragoslave, hvala na strpljenju, hvala na ukazanoj šanski i podršci, hvala na viziji koju si preneo na mene. Ovakvi ljudi poput tebe ne zaslužuju samo biti spomenuti u par rečenica na  Medjunarodni dan tolerancije. Zaslužuješ mnogo više, od mene i svih meni sličnih kojima si pomagao i dalje pomažeš.

Kako slatko ide na kraju,  tako prvo mesto u mom srcu je rezervisano za mog supruga, druga, prijatelja, ljubavnika. Medjutim ovo bi već previše zadiralo u intimu zato za sve čitatelje samo slika obavezne gimnastike i primer kako brak može da traje…….

I posle 12 godina braka, ljubav je kao i prvog dana

I posle 12 godina braka, ljubav je kao i prvog dana

PS. Preporuka –  prikazana gimnastika obavezna u ujutro i uveče. Recept daje i potvrdjuje „mala ženica“

Advertisements

5 responses to this post.

  1. Drago mi je da imas inspiraciju i da blogujes.
    Odlican primer si dala slikom, samo retko ko da je razgiban toliko, pogotovo ljudi koji dugo sede pored racunara.
    Samo nastavi…

    Одговор

  2. Skoro kao da je ovo moj post, s obzirom da sam „pripomogla“, eto meni razloga da odlažem pisanje na vlastitom blogu,pa, bar jedno nedelju dana 😉 Hvala na lepim rečima, i evo dokaza da te čitam, prelistala sam timeline na twitteru i spazila da je na tvom blogu novi post. I došla 😉
    Ne zapuste se sve žene telesno, sve češće vidim žene u ozbiljnim godinama kako su doterane, negovane, vežbaju i to je za svaku pohvalu. Ali ono što se epidemijski dešava u našim krajevima je intelektualno zapuštanje koje sledi posle tridesete, ili već posle udaje. Razni su izgovori, muž, deca, obaveze, ali dok je takvih žena kao što si ti odbijam da u to poverujem kao u obavezno. U tom smislu, sve pohvale što ne dižeš ruke od sebe. 🙂

    Одговор

    • Naravno, veruj mi na reč da je sama spoznaja da me pratiš uticala na mene toliko pozitivno da sam nagovorila muža da se slikamo samo da pokažemo ljudima koliko enegije se može i treba imati bez obzira na godine. I svim ženama kažem ako mogu ja koja sam bila pre tri godine šest meseci nepokretna i ne postavljam nikakve granice pred sebe može svako. „Male ženice“ napred.

      Одговор

  3. U svetu blogova godine nemaju nikakve veze. Nema persiranja, bar kod mene je tako, a i kod većine. Nemoj da se opterećuješ, nego opušteno nastavi da pišeš.

    Slika vam je fenomenalna. Svaka čast na razgibanosti. Vidi se da ste radili na tome. 😉

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: