Moja borba

Približile se neke 50-te godine života. Nekome su teške, neko ih ne oseti , a mene moram priznati uhvatio strah. Strah od nepoznatog. Strah od novog.  Strah od sutrašnjice.

Neradim već nekih desetak godina, izašla iz kolotečine života, godine,  koje uzgred budi rečeno, ne želim još prihvatiti su tu i koga ne bi uhvatila panika onda. Uhvatim sebe da često mislim nekad…. joj nekad sam …. bila sam…išla sam… družila sam se….ludovala… bila medju prvima  u svemu, Sada, klasična priča. Žena u godinama, ni sama ne zna šta će sa sobom.

Ali stani malo…. stani Vera, pa nisi to ti!!!

Uhvatim sebe kako zastanem pored izloga i slušam priče mladih. Frljaju se nekim izrazima. „Znaš pao mi sistem, e a jesi na fejsu pročitao, ma sad je kul wordpress, znaš google više voli php. Stojim ja, slušam. Nisam nikad bila baš previše pametna, ali nije mi se ni desilo da od 20 reči ne razumem 22.

Za mene je ovo bilo previše, u meni proradi bundžija (uvek sam to bila), inadžija. Pa nećeš sebi dozvoliti da budeš samo seda baka, koja čuva unučiće. Ne!  Vera će biti super baka koja će učiti unućiće, ali ne matematiku, srpski, prirodu. Učiću ih praviti sajtove, učiću ih da internet nisu samo igrice, da treba iskoristiti sve one mogućnosti koje nam on pruža.

Ovo je istinita priča. Ovo se desilo pre samo malo više od godinu dana. Moja borba je krenula. Sem kursa rada na računaru i osnovnog rada u dreamweaveru (koji mi je omogućio jedan zaista nesebičan čovek), sve ostalo pokušavam sama.

Čitam, slušam, učim, kradem. Stekla sam prijatelje za koje znam da će mi pomoći. Biće mi kritičari, ali znam da će biti iskreni, znam da se mogu pouzdati u njih, znam da ću putem njihovih saveta naučiti još više.

Ako nekad napravim i neku glupost, oprostite mi, biće iz neznanja, ali tera me velika želja da napravim nešto, da postanem nešto i u ovim godinama. Tera me želja da mnogim, „malim ženicama“ pokažem da se svet ne vrti samo oko šporeta. Da oni mogu i imaju sigurno šta pokazati bez obzira koliko im je godina.  Da svaki čovek vredi onoliko koliko želi učiti, a onda treba samo  to svoje znanje, iskustvo  preneti srcem i niko sigurno neće tada reći : „Ma pusti to su gluposti, šta ova-aj trabunja“

Iskrenost se sigurno isplati i nagradjuje.

Moram priznati na kraju da sam juče malo i zabrljala. U želji da organizujem blog sa kategorijama, stranama, jer cela vizija samog bloga mi je donekle u glavi, nisam to odradila kako treba.  Tako sam  izbrisala post, ne razmišljajući da će sa njim nestati i prvi komentar na mom blogu koji mi je zaista bio drag. Ivana izvini!!!!

dsci0113

Advertisements

5 responses to this post.

  1. Iskrenost se isplati , ali ne smemo preterivati. Mora se imati granica bas kao i u svemu, tako i u blogovanju …
    Blog ces srediti tek kasnije kad se nakupi odredjeni broj postova i kategorija. Sve sto imas u glavi, kreci se tim pravcem, ali je osnova da se pise i postuje to ..

    Srecno ti bilo !!!

    Одговор

  2. Izvinjenje prihvaćeno 😉
    Samo ti polako, ovo što Deda kaže, baš je tako, samo polako, jedan po jedan, i posle će forma doći na svoje, sadržaj je ispred nje 🙂

    srećno ti blogovanje, i dobro nam došla 🙂

    Одговор

  3. Samo laganica, sve će doći na svoje mesto.

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: