"Moj duboki naklon! Zatvaram karte." (citat)

Pozornica…. daske koje život znače…glumci…kostimi…rekviziti…zavesa…pljesak.

Asojacija?

Život……sudbina……ja……ti….. svi mi ……ljudi oko nas…..situacija….osećaj…..ljubav…..tren….treptaj…….hrabrost….kraj.

Ako bi u par reči trebala objasniti ovaj moj blog post, ispisane reči bi sve govorile.

Nekad, dok je Bog hodao ovom našom zemljom, redovno sam posećivala  naše prelepo pozorište. Nisam propustila ni jednu predpremijeru, niti premijeru. Volela sam sedeti u loži, okružena crvenilom draperja, damama s’ šeširom i obaveznim rukavicama i  malim crnim tašnicama. Volela sam ono nestrpljivo isčekivanje  dizanja zavese i tihi žagor nestrpljivih posetilaca. Pozornica velika, bina pokretna, reflektori, prigušeno šaptanje ljudi, sveta oko mene,   sve je to bio……. život svih nas. U pozorištu i van njega……život je bio.

Sada kad Bog manje  hodi ovom našom zemljom,  ostade mi soba, noć, tišina i oči uprte u kompjuter,  roman koji sam dobila zahvaljujući svojoj prijateljici (sada je već moram tako nazvati – htela ona to ili ne), i  svojoj upornosti i neutaživoj gladju za lepom pisanom rečju,   ovoj mirnoj snežnoj noći, dok svi oko mene spavaju snom pravednika.

Čitam stranice romana izdatog još 2005-te, meni dostupne tek ove 2010. Ali dostupne!!!!! Upornost pobedjuje na kraju. Zapamtite to!!!!

Čitam, ne stajući ni tren.  Slova lebde preda mnom kao ptice okupljene u jato spremne na godišnju selidbu pretvarajući se u reči, rečenice, slike, život. Život koji živi neko drugi…….ali život koji živim i ja…….koji živite Vi……život koji su mnogi proživeli, ali nisu imali snagu, nisu imali…….. ono……… samo odabranima dato,  da o tome pričaju i kazivaju drugima.

U momentu……. zapalih  cigaretu…… oko zasuzi…… dal’ od dima, il’ od osećanja koja stranice ovog romana bude, ne znam. Zastah i zapitah se!

Hrabrost kojom autor piše budi hrabrost u meni,  trag koji ostavlja u meni,  istina kojom  se ogolila u momentu……  a opet istina koju mnogi  od nas dubogo doživljavaju prepoznajući se u svakoj reči bojeći se izreći je, istina u kojoj se  prepoznajem…… boli.  Da li je to ta suza? Suza otkinuta iz dna duše sebe radi, ili autora? Autor je rekao svoje, smogao je hrabrost,  a ja, Vi, imamo li mi hrabrosti……? Prepoznajemo se, istina, ali znamo li reći, smemo li reći…… smemo li sebi bar priznati?

Koliko je žena bilo u istoj situaciji?  Koliko je njih rodilo vanbračno? CITAT:  …..Na stepenistu su zastajkivali kad me sretnu. U hodniku se sklanjali da prodjem. Posmatrali su me kao da sam nosilac neizlecivog virusa od koga cemo svi pomreti. Moje buduce dete je za druge bilo smak sveta……

Koliko nas je imalo svog Petra, Miroslava, Dejana. Žarka? CITAT: …….Ja hvatam sebe kako vise ne hodam ulicom vec lebdim iznad nje. Sedmo nebo je bilo podrum za stanje u kom sam se nalazila. Odjednom pocinjem da pricam samo o njemu. Puna su mi usta njega i moja prica postaje hrana za moje drugarice…..

Koliko nas bi moglo pričajući deo svog života reći:   – da nije tužno bilo bi smešno? CITAT:  Kad sam resila da postanem vanbracna mama nisam ni slutila da cu za vecinu muskaraca postati lak plen. Toliko lak da sam se pitala gde, bre, nestade i ono malo udvaranja……

Koliko nas ima drugarice, udate,  stare,  mlade,  svejedno? CITAT: …….Bila mi je najbolja drugarica sve dok se nisam porodila. Onda je pocela, kad izadje sa mnom, da se ponasa kao da je neko golu isterao na ulicu. Boleo me do ludila njen trud da pokaze kako je postenija od mene. Moralo je da prestane da me boli i amputirala sam je. Od nje vise ne verujem u najbolje drugarice……..

Koliko nas je imalo kontakte s mamama večitih im  dečaka?  CITAT: …….Na svaku odluku svojih decaka koja im se ne svidja dobijaju srcani napad. U takvim slucajevima tablete vitamina C fenomenalno odglume nitroglicerin. Svim raspolozivim sredstvima pruzaju otpor odrastanju svojih sinova. Tesko se mire sa cinjenicom da njihov mali decak voli i neku drugu zenu sem njih a ako se slucajno desi da ta zena ima i dete… sa tim se ne mire nikako…..

Koliko nas hoće da prizna da je zaista volelo i bilo spremno na sve? CITAT: …….Na njemu sam, moje uzbudjenje ide ka erupciji, pretvaram se u vulkan. Ne verujem da se desava. Zmurim a mrak mi se vrti u krug i pretvara u koncentricne krugove koji se sire, sire… Ne zelim da ikada izadje iz mene. Ti si stvarno moj carobnjak. Tvoj tata te napravio samo za mene…….

Koliko nas je imalo majku s kojom je zaista mogla pričati, bez skriivanja, bez laži?  Koliko nas je otkrio bol njenim nestankom?   Koliko nas je molilo  Boga,  mada često u životu pre toga  zaboravljajući na njega  – pomozi  mi Bože da sanjam svoju majku? …….. Ne znam za Vas…….. Ja jesam! Priznajem! CITAT: …….Mislio si da sam u trideset sedam godina dovoljno odrasla da mogu da ostanem bez majke. Mislio si da mogu sama? Vidis kako nista vise nije isto? I kako bez nje vise nisam pametna? Znas li kako mi je dok stojim pored njenog groba i razmisljam da ona dole lezi sama? I koliko sam ja, ovde gore, sama? I samo te jedno molim. Daj mi, Boze, da sanjam  moju majku…….

Pitam se sada posle svega ovoga: -  plaćem li zbog autora…….. priče…….njenog ili svog života? Odakle suza, odakle jecaj?

Koliko nas  se borilo s ovim svetom  da odigra ulogu koju mu je taj isti svet  nametnuo?  Koliko nas se mučilo da udje u kostim,  kako autor romana kaže koji mu je skrojem, al’ ne po njegovoj meri.  A koliko nas je opet imalo   hrabrosti stati pred taj isti svet   pred samo spuštanje zavese  i reći: – nisam glumica za Vas a ni Vi moji režiseri  CITAT: ……..Gase se svetla u vasem teatralnom teatru. Mene, van vase crvima nagrizene scene ceka zivot. Moj dubok naklon!  Zatvaram karte.

Posle svega, pod utiskom romana, ove ruke zastaju na tastauri, nemoćne napisati i jednu reč više!

Autor romana : Mirjana Dimitrijević Mimica   – Ne znaš ti kako živimo mi normalni

About these ads